Промене боја и линија

Не знам тачан датум кад сам први пут сео на бицикл. Не знам тачан датум кад сам први пут сео у аутомобил. Не знам тачан датум кад сам први пут сео у аутобус. Не знам тачан датум кад сам први пут сео у трајект. Не знам тачан датум кад сам први пут сео у авион. Али, ето, знам тачан датум кад сам први пут сео у воз. Био је двадесет и други април 1992. године, био сам новопечени избеглица, возом сам ишао од Ријеке до Загреба. Прошло је тридесет година, а имам више од тридесет живих слика с тог путовања у глави. Ево овде једне, скоро случајне, данашње Моравице у Горском Котару, тада су још и службено биле – Српске Моравице.

Било је то време најдубљег реза у мом дотадашњем животу и мало шта је могло да ми скрене пажњу од ситуације у којој сам се нашао. Воз је био једва од тих малобројних ствари. И увек у будућности, воз је за мене био симбол најлепшег могућег путовања: од Италије до Белгије, од Немачке до Аустрије, од Француске до Енглеске, од Пољске до Холандије.

Од почетка мог живота у Београду, имао сам срећу и привилегију да у Новом Саду имам пријатеље, имам издавача, имам културне институције с којима сарађујем. И кад год бих ишао у Нови Сад, ишао бих возом. Ретке су ситуације у којима би се у Србији човек могао осећати „европскије” него у купеу воза Београд – Нови Сад.

Морам да будем искрен, кад је – због реконструкције – привремено затворена железничка линија Београд – Нови Сад, прва моја реакција била је бес. Зашто баш сада, зашто баш у време кад ја барем једном месечно путујем том линијом, мора да се дешава реконструкција? Али добро, кад је тај импулсивни моменат прошао, схватио сам другу ствар: тај хендикеп је неодвојив од привилегије која га прати – након што се линија опет отвори, искуство путовања пругом Београд – Нови Сад биће, ако је могуће, још европскије него што је било.

И кажем то ево са скоро дечијим нестрпљењем и није ме брига због тајминга, предизборне кампање и свих сличних тривијалности: једва чекам да поново седнем у воз на линији Београд – Нови Сад. И то прво путовање возом који брзином и удобношћу неће заостајати ни за једним на свету ишчекујем готово ритуално. Па тражим праву књигу за тај пут и мислим да сам је нашао. То је књига коју свакако много волим, књига коју је приредио песник Миљурко Вукадиновић, „Похвала реду вожње”, с поднасловом „Антологија светске поезије о возовима”. И има једна конкретна песма на коју у том контексту мислим; песма Изета Сарајлића под насловом „Из воза” са оним незаборавним стиховима: „Искочићу на некој станици/ луд од тих промена боја и линија.”

И та „промена боја и линија“, то је нешто много веће, важније и старије од сваке дневне политике. Знам то осећање из воза на линији Трст–Рим, кад у другом делу путовања, на југу, воз убрза до оне скоро незамисливе брзине до какве ће досезати и воз Београд – Нови Сад, па ти оно што видиш кроз прозор, скоро кубистичко претапање пејзажа и призора, ствара потпуно ново искуство путовања.

И стога се чудим разним људима, јавним интелектуалцима, како се то каже, од којих поједине и лично познајем, међу којима су и неки које сматрам интелигентним, који ових дана пишу ординарне будалаштине јер им се не свиђа то ко је на власти у време када ће пруга Београд – Нови Сад поново да се отвори за саобраћај. А ја помишљам на човека који умире од жеђи и који има приговор на то како је одевен човек који му даје чашу воде. Власт ће возом да се хвали као што би се таквим возом свака власт хвалила. Али ниподаштавање овако лако уочљивог напретка на нивоу свакодневног живота, нечега што на најелементарнији могући начин мења живот становника два највећа града у Србији, као и неколицине нимало занемаривих насеља између та два града, је нешто што ни на једном могућем нивоу не могу ни да сварим ни да капирам.

У предизборним кампањама – не само у Србији –углавном се потенцирају ствари које ће бити заборављене за најдаље три-четири месеца. Чим нека влада дочека својих пословичних стотину дана, предизборна обећања већ бивају заборављена. Брзи воз Београд – Нови Сад не спада у ту фасциклу. Он спада у историју.

Писац и новинар