Уторак, 04.10.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: ЖАРКО РАДАКОВИЋ, писац и преводилац

Интересују ме дрхтаји уметника над свим појавама стварности

Сетим се увек Александра Тишме, који је током рата сакупљао рецепте и бележио моду по кућама у којима је био као партизан. ,,Да тога није било, не бих преживео сва зла рата”, говорио је
(Фото: Anne Kister)

После „Књиге о фотографији”, коју је Жарко Радаковић написао у тандему са Давидом Албахаријем, управо је из штампе у „Лагуни” изашла и „Књига о пријатељству” Жарка Радаковића, нашег уметника који живи у Келну, и Американца Скота Абота, као природни наставак пријатељства ова два аутора, које још повезује и интересовање за Петера Хандкеа, чија дела преводе. Хандке је и јунак њихових заједничких књига… Веза ових двеју књига јесте пријатељство, али и сећање на прошлост, на заједничке разговоре, на места и слике које имају важну улогу у животима писаца. „Фотографија јесте уметнику увек уплив у ’оностраност’. Никада она није само документ. Није то ни уметничка повест, књижевни текст: увек је он далеко више од написаног. Мисија уметника је – указати на свеобухватност живота, на његово богатство”, каже Жарко Радаковић поводом „Књиге о фотографији”.

Колико вам значе „књижевна пријатељства”? Коаутор вам је Скот Абот, са којим сте у Тибингену похађали докторске студије из немачке књижевности. Пишете о Хандкеу, Раши Ливади...

Све моје књиге тематизују живот уметника; премда приповедам увек у ,,првом лицу”, најчешће не говорећи о себи лично. Тематизујем живот уметника уопште. Ништа ново. О томе су приповедали многи. Ја сам овде покренут често неадекватним реаговањем стручне рецепције на актуелну продукцију. Често видим да критика заостаје. Као да није кадра да сасвим проникне у то што се пише. Апсурдно, јер критичари и теоретичари су најобразованији, тако ,,начитани” читаоци; али као да их је ученост одвукла на другу страну, као да се највише баве собом. Наједанпут сам видео значај потребе писца да сам себе објасни; како је то желео Т. С. Елиот, рекавши да примарно ,,импресионистичка критика” има шта да каже о поезији, а њени носиоци су сами писци, најближи написаном. Ја, који сам се и сȃм био заглибио у ,,теоријама рецепције”, осетио сам се као читалац у ћорсокаку те сам се баш као читалац-писац пробудио и поново родио, приближивши се највише могуће уметницима Ери Миливојевићу, Јулију Книферу, Нини Попс, а пре свих писцу Петеру Хандкеу. Видео сам да су они себи самима, дакле, написаном и насликаном, далеко ближи од критичара. И осетио сам насушну потребу да и у њихово име говорим о ,,нашем послу”. Они су и остали моје теме, моји ,,партнери”. И нисам више био ,,критичар”, препуштао сам се доживљајима. И приповедао сам о нама, доживљавајући нас. Моје књиге су, сматрам сада ‒ приповести о приповедању.

Превели сте 26 Хандкеових књига. Да ли вам је некада било тешко да изнесете сав притисак јавности који га прати све ово време, да ли пишући о њему разрешавате и своје неповерење према историји уопште?

Петер Хандке је, сматрам, аутор који најмање верује у историју. Од првих својих књига он се са историјом, са хегелијанским принципом ,,обрачунава”. Историји он радикално супротставља феноменолошки приступ стварности. Дакле, препушта се својим опажањима. У опажајима, ,,чистим осећањима”, у слутњи и доживљајима ‒ налази он једино упориште у приближавању истинама о животу. Неверовање у историју кључно одликује његову, али и моју генерацију. Јер доживели смо непоузданост историјских чињеница; Хандке, као ратни изданак; ја и моја генерација, као обманути истином о стабилној, сигурној држави. Рођени смо у земљи која се олако распала и нестала. Дакле, осуђени смо на лутање. Хандке је своја подозрења пренео потом и на медије, који су му, често лажним информисањем, постали највећи трн у оку. Али то су и ствари изван Хандкеовог генијалног и грандиозног опуса. Мене, као истраживача Хандкеове књижевности изблиза, и као преводиоца, сви ти удари са стране, мимо његових текстова, нису смели да интересују. Јер бих се пребацио на друге области, на истраживање историје, медија, политике, привреде. Мене занима доживљајна страна уметности. Она је срж свега тамо. Интересују ме дрхтаји уметника над свим појавама стварности. Сетим се увек Александра Тишме, који је током рата сакупљао рецепте и бележио моду по кућама у којима је био као партизан. ,,Да тога није било, не бих преживео сва зла рата”, говорио је. И мене интересује ,,унутрашњи свет спољашњег света”, да се изразим хандкеовски. А баш је то занимало Давида и мене у „Књизи о фотографији”. Тиме смо се бавили и Скот и ја у „Књизи о пријатељству”.

Да ли је писање у четири руке са Давидом Албахаријем било инспирисано уиграношћу и успехом претходне „Књиге о музици”, па и добрим искуством са Аботом?

,,Књига о фотографији” била је логичан наставак заједничког рада после „Књиге о музици”. Јесте он био успешан: били смо инспирисани, током писања осећали смо се одлично. Код мене је зачета потреба за писањем низа текстова на задату тему у форми „Књига о...”. Одмах сам започео „Књигу о пријатељству”. У међувремену сам завршио „Књигу о филму”, објављивање очекујем током године, а са уметницом Нином Попс увелико радим на „Књизи о уметности” (део тог рада у настајању смо већ приказали на једној ликовној изложби у Келну)... Заједнички рад ме је одувек привлачио. Дакле, тражили смо нову тему за заједничко писање. Одредио ју је Давид: предложио је књигу о фотографијама. И писали смо је са највећим задовољством. Јер, фотографија јесте медиј који нас је пратио читавог живота. У ,,Књизи о пријатељству”, Скот и ја смо такође наставили нешто одавно започето. Па то је сада наша трећа књига. Сада смо далеко зрелији. Овде смо, сматрам, продубили компатибилност два потпуно различита гледања на исто. Увек нам је то било на уму: да смо различити, не само пореклом, него и професионално ‒ Скот је научник, ја сам писац ‒ и да то уопште не смета нашој блискости. Напротив. Надопуњујемо се.

Зашто је важна „слика из младости”?... Како сада видите Албахаријев и ваш Земун, Београд, разговоре које сте водили, у тој динамици сећања?

Земун ми остаје једна од најважнијих станица у животу. Ако из садашњости, које се увек држим у својим књигама, одем у прошост, не да бих тамо побегао, него да бих се у садашњости боље оријентисао, дакле, тражећи у прошлости своје координате, увек стижем у Земун, место у коме сам формиран, и као писац. У Земуну сам ,,одрастао” у кругу Зорана Бундала, Раше Ливаде, Србе Митровића, Давида Албахарија и других. Не заборављам наше младалачке разговоре о свему. Не заборављам наше снове које су, многи, и остварили. Утолико,,слика из младости”, па и ова Давида и мене у Земуну давно, значи много. И у њој сам одмах тражио ,,позадину фотографије” као основ за приповедање на трагу прошлости, увек се враћајући у горућу садашњост, дакле, без сентименталости. Прошлост је прошла, па и мој живот у Земуну… Е, сад, увек она опет оживљава. Тако и у ,,Књизи о пријатељству”, која јесте двострука студија о садашњости. Писали смо о свом пријатељству увек у осврту на себе одраније. Скот гледајући на своје одрастање у Њу Мексику, ја увек делом себе у Земуну.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Jovan
Veoma suptilno umetnicko promisljanje. Hvala vam Radakovicu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.