Понедељак, 28.11.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: МИА ХАНСЕН-ЛОВ, француска редитељка

Острво призора из брачно-стваралачког живота

Мислим да уметнице немају потпуно исти однос према балансу који треба да се пронађе између породичног живота и стварања. Мушкарцима је лакше да пронађу ту важну равнотежу
Миа Хансен-Лов ( EPA/TRACEY NEARMY)

50. ФЕСТ

Београдски 50. Фест је у програму „Гала” угостио и филм „Бергманово острво” француске редитељке и сценаристкиње Мие Хансен-Лов („Све је опроштено”, „Отац моје деце”, „Све што долази”), који је био један од највећих миљеника критике на прошлогодишњем Канском фестивалу.

 Ауторка је повела своје филмске јунаке, које глуме Тим Рот и Вики Криспи, на шведско острво Фаро где је легендарни Ингмар Бергман снимио кадрове неких од својих најбољих филмова, тамо живео у кући која је данас претворена у његов музеј и свратиште писаца и синеаста из целог света, на острво на којем је и сахрањен. И баш ту Миа Хансен-Лов приповеда своју причу о животу у пару, о сударима креативности и различитог стваралачког сензибилитета и о „духовима” од којих је сасвим логично најприсутнији онај (стваралачки) Бергманов...

Од писања приче и сценарија до финалних покретних слика дуг је пут. Имали сте у виду све те заводљиве елементе вашег филма још у фази писања?

Пишем врло инстинктивно, а касније схватим шта све то значи. Наравно, значење је ту од самог почетка, али ја не пишем теоретски. Моје писање је врло интуитивно. У почетку је то низ међусобно повезаних утисака и идеја. Тражим одређени ток радње и њену флуидност, а то није увек рационално или самосвесно. Значење онога што радим и зашто то радим је нешто чега постајем свесна касније, док то анализирам и разговарам о стварима. Када пишем, већину времена пратим своје инстинкте.

Тај инстинкт вас је одвео до острва Фаро и до „бергманескног” филма?

Знам на шта алудирате, на Бергманове „Призоре из брачног живота”, јер је моја прича везана за пар који показује кризу, а уз то радња се дешава на острву на којем је и сам Бергман радо снимао. Али није ми то била намера нити сматрам овај свој филм „бергманескним”. И даље волим Бергманове филмове. Дивим му се и не осуђујем га због његових привилегија, али заиста мислим да шта год да је Бергман урадио у својим делима, жена то не би могла да уради. Било би једноставно немогуће.

Вики Крипс и Тим Рот у филму „Бергманово острво”

Зашто?

Зато што када сте жена која пише и снима филмове, дакле – имате занимање, а истовремено имате породицу, децу и све остало, морате да се бавите различитим стварима. Мислим да ваш однос према стварању није исти. Мислим да уметнице немају потпуно исти однос према балансу који треба да се пронађе између породичног живота и стварања. Мушкарцима је лакше да пронађу ту важну равнотежу.

Да ли је, према вашем мишљењу, та важна равнотежа у довољној мери постојала у животу Ингмара Бергмана?

Није умесно да се упоређујем са њим, знам да никада нећу бити као Бергман. Никада нећу имати деветоро деце као он (из бракова са пет жена) нити снимити 60 филмова. Сада имам двоје деце и бринем се о њима. Морам да се бринем о њима ‒ ментално, то ми треба. Ради се о проналажењу равнотеже. Пишем на сасвим другачији начин од Бергмана. Не могу само да одем у кућу на острву и кажем: „Ј...те се, радим своју ствар! Снимаћу два филма годишње, шта год да се деси мојој породици.” Ја то не могу. Морам да нађем други начин да радим и пишем и да све то спојим.

А уз то немате ни кућу на острву?

Немам (смех), али је било занимљиво размишљати о томе, тако да је постављање моје филмске приче на Фаро било најбоље место које сам могла да замислим. Фаро симболизује апсолутну креацију, апсолутну слободу. Када сте жена са пуно породичних и професионалних обавеза не можете наћи ту врсту слободе. Али је можете замислити и можете се потрудити да све буде другачије и таква врста изазовног дијалога за мене је била стимулативна.

Да ли као редитељка осећате било какав притисак или креативну одговорност у односу на то колико су дела уметника као што је Бергман канонизована?

Свакако сам била заинтересована да покушам да покажем шта је бити уметник и писац из женске перспективе. У историји филма не знам да ли има познатих филмова о женама филмским ствараоцима који су раније снимљени. Сада их може бити више, не претварам се да сам ја прва у томе, али мислим да нема много филмова који заправо приказују женске редитељке, а имате тоне филмова који приказују мушке редитеље и мушке уметнике.

Ваши главни јунаци су брачни пар уметника у односу у којем је он тај који је славнији, а она ‒ редитељка, та која трага за ослобађањем своје креативности. Сукоб постоји и на интелектуалном и на емотивном нивоу?

Да, и он је логичан, јер се догађа између две стваралачке личности. Уз то, догађа се на Бергмановом острву које сам покушала да истражим као девичанску територију узурпирану од стране та два „уљеза”. Њих двоје стално програња Бергманово присуство, уосталом и спавају у његовој кући и пролазе кроз пејзаже из његових филмова. И за мене и за моје филмске јунаке био је прави ужитак писати сценарија у таквом окружењу. Никада нигде другде нисам нашла исти квалитет медитативне тишине као тамо на Фару, у просторији коју видимо у филму. Помислили бисте да би Бергманово свемоћно присуство било веома застрашујуће, али мени је било супротно. Било је врло гостољубиво и тај осећај сам пренела и на своје филмске јунаке.

Ви сте Францускиња са нордијским коренима, а снимили сте филм на енглеском језику?

Не говорим течно енглески, али сам веровала Тиму Роту и Вики Крипс којима је енглески матерњи језик и они су ми помогли у дијалозима. Желела сам да глумачке дијалошке линије постану заиста природно њихове и у том смислу сам им давала велику слободу у начину на који говоре. А што се мојих нордијских корена тиче, моје име је данског порекла. Један део моје породице по деди долази из Данске, али су многи од њих преминули пре мог рођења. Одувек сам осећала привлачност према тој култури и можда сам се зато на Фару осећала као код куће.

Који је ваш омиљени Бергманов филм?

Немам омиљени Бергманов филм, помало сам опседнута његовим мање познатим „Додиром” (1971) и кадровима града Висбија због којих почињем да плачем. Много ме дирне тај филм.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.