Арапске земље не желе да се замере Русији

Већина арапских земаља опрезно покушава да избегне да се политички определи у вези с руском агресијом на Украјину како би балансирала односе са две европске државе које су њихови главни снабдевачи житарицама.

Конзервативне монархије Залива, које се традиционално сматрају упориштем америчких интереса у региону, готово да су заузеле неутралну позицију апелујући на деескалацију сукоба, али без отворених критика Русије.

Уочљива уздржаност тумачи се и као својеврстан одговор откако су односи са САД захладнели после заокрета администрације Џозефа Бајдена од Блиског истока ка Индопацифичком региону, због америчких критика стања људских права у Заливу, због рата у Јемену и одлуке да се обуставе испоруке офанзивног америчког оружја, али и због политике Вашингтона да смањи тензије с Техераном и да се удаљи од саудијско-иранског конфликта.

Саудијска Арабија, у мањој мери и Уједињени Арапски Емирати, окренули су се јачању економске и војне сарадње с Кином и Русијом, што додатно доприноси паду америчког утицаја у региону који је био један од вашингтонских приоритета још од времена Суецког рата 1956.

У време кад су се смањиле потребе САД за блискоисточном нафтом, државе Залива, али и Алжир и Ирак, приоритетно желе да сачувају добре односе с Москвом због набавки руског наоружања, као и због партнерства у борби за очување високих цена нафте на светским тржиштима.

Египат такође маневрише између Русије и Америке. Пре пет година потписао је споразум с Москвом за градњу нуклеарног реактора у околини Александрије, а 2018. је склопио посао куповине руских ловаца пошто су САД блокирале продају својих авиона због озбиљног кршења људских права.

Конфликт у Украјини ставио је и Израел у тешку позицију јер је земља најближи амерички савезник на Блиском истоку, а истовремено има добре односе и с Москвом и с Кијевом. Израел је 2014. био одсутан док су УН доносиле резолуцију осуде руске анексије Крима. Сада је осудио инвазију Украјине као „озбиљно кршење међународног поретка”, али се од тада није сувише оглашавао око руских акција.

Овај опрезни прагматизам мотивисан је руским присуством у Сирији и сагласношћу Москве с израелским војним операцијама против проиранских милиција. Такав став, упркос незадовољству Москве због осуде, омогућио је наставак војне координације с Русијом око Сирије.

Очекивано, Сирија и Иран подржавају Москву као осведоченог партнера у њиховој конфронтацији са САД. Режим Башара ел Асада у Дамаску, који је повратио контролу над 80 одсто сиријске територије, искључиво захваљујући руској војној интервенцији 2015, отворено је стао на страну Владимира Путина, а Сирија је међу малобројним земљама које су, сем Русије, признале „независност” отцепљених „народних република” Доњецк и Луганск на истоку Украјине.

Званични Техеран тврди да је због позива на дијалог „једина земља у региону која је прихватила балансирану позицију”, али се акцентом на опасности проширења НАТО-а на исток и телефонским разговором председника Ебрахима Раисија с Путином ставља на страну Москве.

Блиски исток је деценијама био арена борбе за утицај две велике силе, а ривалство је трајало све до почетка мандата председника Бајдена 2021, кад је он приоритет дао конфронтацији с Кином и Русијом у Азији.

Део држава региона сада страхује да ће се америчко-руски конфликт око Украјине прелити до Блиског истока. Руске интервенције у Сирији и Либији компликовале су конфликт у обе земље, а Арапи процењују да ће тензија између Русије и Запада додатно пореметити међународне напоре да се сукоби у ове две земље реше мирним путем.

Друге, посебно извознице гаса попут Катара, Египта и Алжира, процењују да је криза у Европи прилика да надокнаде евентуалне губитке руског гаса. Извознице нафте – Саудијска Арабија, Ирак, Кувајт или УАЕ – такође процењују да могу да помогну смањивању европске енергетске зависности од Русије.

Многе арапске државе, посебно сиромашније као што су Алжир, Египат, Јемен, Јордан, Либан, Либија или Тунис, ослањају се на увоз житарица из Русије и Украјине, које контролишу готово трећину светског тржишта. Египат око 60 одсто жита увози из Русије, а 30 процената из Украјине. Забринутост влада и у Ирану, који је међу десет највећих увозника жита на свету. Регион сада страхује од скока цена, који може да изазове озбиљне социјалне потресе. У Багдаду предвиђају да ће издаци за увоз житарица, који су прошле године износили око милијарду долара, ове године бити утростручени.

Русија је после дужег одсуства из региона успела да створи нове балансе моћи који су се проширили арапским светом. Потиснут је амерички ексклузивитет у решавању регионалних криза. Вратила се хладноратовска логика: сваки успех Америке је неуспех Русије, и обрнуто.

Путину је арапски и муслимански свет потребан и због унутрашњих дешавања. Уколико жели да ојача утицај Москве на постсовјетском простору, што је део плана пројекта Руски свет, онда му добри односи помажу да добије не само подршку 25 милиона муслимана који живе у Русији, већ и по већински муслиманским земљама, какве су Азербејџан, Казахстан, Киргистан, Узбекистан или Туркменистан.