Уторак, 17.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Сине драги па овде је горе него у Босни

Овај град у последњих пола века био је главно одредиште радника из Турске, а онда избеглица са Балкана, а затим из Сирије. Нека насеља која су била уточиште за раднике и избјеглице, данас су места где полиција не залази ако баш не мора
Фото Пиксабеј

Свако ко ми је у прве три године мог живота у Њемачкој долазио у посјету, почев од уже породице па до пријатеља, постављао је више-мање слично питање – зашто, побогу баш овдје?

Слегнуо бих раменима, и сам не знајући како да одговорим.

Чак и за нас са Балкана са релативно ниским очекивањима Дуизбург јесте прилично ружан град. Простире се на огромном простору на обје обале Рајне, на коме би без проблема могао „углавити” скоро двоструко многољуднији сусједни Дизелдорф или оближњи Келн.

Дуисбург је град споменик, попут оних бруталистичких каквих је на десетине било у бившој Југославији. Само овај није подигнут борцима палим за слободу него је остао као свједок пропалој индустрији.

(Пиксабеј)

Овај град био је у последњих 50-60 година једно од главних одредишта радника из Турске, а затим и избјеглица, прво са Балкан а потом из Сирије. Нека насеља на сјеверу града некада су била уточиште за раднике и избјеглице, а сада су то подручја града гдје полиција и не залази ако не мора, а њемачки језик се тамо не чује често.

Просјечни Турчин или Арапин у добром дијелу Дуизбурга одавно се осјећа као код своје куће.

Прије пет година у овом и оваквом граду ја сам начинио своје прве кораке гастарбајтерског живота.

Сјећам се очевог коментара док сам са њим први пут шетао по центру Дуизбурга. Осврћући се око себе, само је промрмљао „сине драги, па овдје је горе него у Босни”. Ја сам само слегнуо раменима, заиста не знајући како да му одговорим.

Данас, посматрајући један мало мање ружан град из канцеларије, често се присјетим неких догађаја из тих првих пет година. Мјесеци тешких и досадних послова, мијењања фирми, неугодних интервјуа на којима сам се батргао да саставим једну сувислу реченицу на њемачком. Све је то данас део личне историје којом забављам пријатеље и фамилију.

Низали су се тако разочарани погледи Нијемаца када би схватили да се моје познавање њемачког почиње и завршава са „Гутен таг”. Наивно сам се надао да ће они, снагом неке необичне германске проницљивости, некако сазнати да се иза моје немуштости крије бивши средњошколски наставник и психолог који је пре доласка у Њемачку својим вербалним вјештинама зарађивао за живот.

(Пиксабеј)

Гледали смо се тако често,  они да ћу ја некако да објасним шта ми треба а ја да ме некако разумију иако нисам ништа рекао. Најчешће бих у тим ситуацијама само слегнуо раменима, јер нисам знао како да им одговорим.

Наједном сам се окуражио, и умисливши да сам спреман да пређем на озбиљнији посао, аплицирао сам на мјесто достављача пакета у оној познатој мултинационалној компанији са жутим камионима. Некако нађох тај комплекс складишта и канцеларија крећући између паркираних возила и масе униформисаних радника. Нашао сам се у групи људи која је чекала испред улаза у огромну халу, ослушкујући разговоре и убјеђујући себе како ја боље говорим њемачки од њих.

Убрзо смо посједали за један дугачки сто, где је био колективни интервју, а свако од нас је имао неколико минута да се представи. На челу стола била је трочлана комисија сачињена од пријатељских расположених Нијемаца који су прелиставали наше биографије.

Стратешки сам окупирао мјесто у средини и препустио сам ријеч неколицини момака са моје лијеве стране. Док су се они борили са граматиком, ја сам се самоувјерено преслишавао, понављајући мантру од пет-шест реченица које су већ тада биле устаљени дио мог репертоара на интервјуима. Наравно, све те реченице много боље звуче у мојој глави. Један члан комисије је прокоментарисао „господине, ви имате објављене радове”, погледавши ме збуњено док је држао у руци моју биографију. У том тренутку видио сам упитник изнад његове главе и поново сам се понадао да су моји невербални гестови гласнији и јаснији од ријечи.

Зато сам само експертски слегнуо раменима, јер искрено, заиста нисам знао како да му одговорим. 

Нисам стигао да поштено проценим сопствени учинак а већ је на ред дошао један млађи мушкарац. Чим је проговорио измамио ми је осмијех, као и сваки пут када чујем себе и како ја вјероватно звучим Нијемцима. Имао је јак словенски акценат, са игнорисањем оних нама чудних германских прегласа, и оно препознатљиво оштро „р” које клизне са непца.

Остали смо још неко вријеме послије интервјуа и дуго разговарали у  добром расположењу и са интензитетом који је специфичан за земљаке када се сретну негде у туђини.

(Пиксабеј)

Мислим да је просјечан гастарбајтер у првих неколико година у стању хроничног шока па ме можда због тога и није изненадила прича мог саговорника. Објаснио ми је да је он православни свештеник који ради у њемачком складишту већ двије године. Возио је виљушкар али је дошао на интервју јер је, баш као и ја, донио одлуку да „напредује у каријери”.

Неколико дана након интервјуа добио сам мејл у којем ме обавјештавају да сам добио посао. Недуго затим назвао ме и мој земљак да ми каже да њега, на жалост, нису звали

Ја сам на крају одбио тај посао и потражио га на другом мјесту. Нисам хтио да се везујем за Дуизбург, макар то и било по цијену „напредовања у каријери”.

Поред свега што ми се овдје дешавало, некако ми је то познанство са тим човјеком оставило можда и најдубљи траг. Доброту и скромност какву замишљам код монаха у манастирима, осјетио сам у прашњавом складишту у сред сивог и прљавог града.

Када некоме препричавам ово моје искуство, коментари су углавном слични и могу се свести на питање: „Зар је овдје толико лоше да нам и попови одлазе у Њемачку да буду шљакери?”

Могао бих да одговорим на питање, али ипак, само слегнем раменима.

 

Иван Кнежевић - Крефелд, Њемачка

 

 

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика  

 

Коментари15
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Slobodan Markovic
Pa majko, vrati se u Bosnu...
deda
Bravo Ivane, pišite još...
Venera
Tekst na nivou andrićevske priče, dubok, pitak, realan, iskren, izaziva emociju. Nadam se da ova rubrika nikad neće nestati. Bilo bi baš lepo da imate još rubrika u kojima biste objavljivali "radove" odabranih čitalaca.
Laza Laziic
Ha,ha.. Nisi daleko otišao. Sa srećom!
Komentar iz Nemačke
Pakete raznose ljudi bez ikakve kvalifikacije. Njihove šanse za uspon, pa još bez znanja jezika, su relativno gledano minimalne. Svuda u svetu, pa i kod nas naprimer na gradilištima i u malinama. Ko zna jezik(e) i ima kvalifikaciju, još bolje diplomu ili doktorat živi sasvim drugačijim zivotom. I pri tome uopšte ne govorim o novcu, to posebno. Interesantno da ove priče u ovoj rubrici sve zvuče isto, negativno i melanholično.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.