О језику, селима која горе и бабама које се чешљају

Реаговање на текст „Језичко шарлатанство”, 22. 2. 2022. године 

Са закашњењем је до мене стигао одговор Милоша Ковачевића на мој текст „О језику и политикантству”. Немам намеру да поново објашњавам да је штокавски дијалекат шири појам од српског језика, како функционишу полицентрични језици, зашто је име језика политичко, а не лингвистичко питање итд. Једино што могу да додам је следеће: сваки покушај србистичког поповања Хрватима да они говоре српски језик је подједнако бесмислен као и недавна изјава потпредседника Матице хрватске да Хрвати имају језик и књижевност, а Срби – ракију и прасетину. Зар за чланове Одбора за стандардизацију српског језика (и Матице хрватске) не постоје теме које су занимљивије, инспиративније и плодотворније од шовинистичког српско-хрватског надгорњавања?

За српску културу је поражавајућа чињеница да о неким важним питањима и даље одлучују људи који су заглављени у деветнаестовековним поимањима језика и идентитета, који су дигитално неписмени и потпуно несвесни домета дигиталне трансформације у хуманистичким и друштвеним наукама, људи који се убише од „чувања” и „неговања” српског језика са резултатом да је српски језик данас, у погледу доступности језичких ресурса, при самом дну европске лествице, далеко иза словеначког и хрватског.

Лењост, незнање, паланачка затвореност у себе и исконски страх од промена су препрека за развој, како науке, тако и друштва. Лакше је кукати на све стране због уплива англицизама у српски језик него што је засукати рукаве и писати озбиљне терминолошке речнике. Лакше је третирати Правопис као Свето писмо него се упитати којим је то божанским провиђењем решено да се „аутострада” пише без, а „ауто-пут” са цртицом. Најсмешније од свега је што је „тренерка” у значењу жене тренера – облик за који Одбор за стандардизацију српског језика тврди да „не припада општем лексикону српског језика” – још пре 35 година забележена у Матичином шестотомнику. Могао сам да претпоставим да Ковачевић не уме да претражује интернет на енглеском, али не и да не уме да користи штампане речнике.

У Србији, у којој цвета супернаука звана србистика, и даље не постоји ниједан једини јавно доступни, репрезентативни, избалансирани, мултимодални корпус српског језика у којем би се језички феномени проучавали на основу обраде велике количине аутентичних текстова и аудио-записа, како је то уобичајено у савременој лингвистици.

Да ствар буде још гора: научни радови које колеге србисти објављују и дисертације које бране у нашој земљи а тичу се савременог, стандардног језика се најчешће раде „на корпусу” Речника српскохрватског књижевног и народног језика иако тај речник уопште нема свој корпус. Он има ручно ексцерпирану грађу стару 150 година и репертоар примера преузетих из те грађе који су објављени у досадашњим томовима речника. То не само да је далеко од корпусне лингвистике, него ви сад имате генерације србиста који не разликују речник од корпуса. Али су зато они „научно утемељени србисти” а не „лингвистички шарлатани”.

Да бисмо могли да имамо добре језичке ресурсе показују примери речничке платформе „Расковник” (расковник.орг) и платформе за рукописно наслеђе „Препис” (препис.орг) које је Центар за дигиталне хуманистичке науке израдио за потребе Института за српски језик. Ми, међутим, и даље немамо званично дигитално издање великог Академијиног речника док пиратску верзију већ годинама продаје пензионисани сарадник Института за српски језик кроз свој приватни бизнис.  Грађа за Академијин речник је дигитализована, али је она и даље необјашњиво закључана у неком буџаку, далеко од очију јавности и далеко од међународно признатих принципа Отворене науке (енгл. Open science). Уместо да се боре за израду и бољу доступност језичких ресурса, србисти попут Ковачевића се баве провинцијалним језичким политикантством, смехотресно уверени у научну предност србистике у односу на лингвистику. Село гори, а баба се чешља.

Без бољих дигиталних ресурса, озбиљно научно бављење српским језиком неће имати светлу будућност. Одсуством контакта са реалношћу, неупућеношћу у било шта што се у научном свету дешава ван граница наше земље, потпуним несхватањем важности дигиталне продукције знања и развоја савремених језичких алата, Ковачевић и слични су од србистике направили једну крајње неперспективну грану науке. Штета коју они наносе угледу српске науке у свету је огромна.

Ја сам имао ту срећу да ми је школовање на Харварду, Принстону и Тринити колеџу отворило многа врата у животу, да имам успешну међународну каријеру и да она ниједним својим делом не зависи од великана србистичке мисли, али ми је жао што многе моје колеге у Србији, које желе да иду у корак са временом, често за то немају прилике пошто наше институције знања које се баве српским језиком никако не успевају да се пробуде из свог догматско-методолошког сна.

Директор дигиталне истраживачке инфраструктуре за уметност и хуманистику