Нулта толеранција према фашизму

 Договарајући његов наступ као сведока одбране Слободана Милошевића у Хагу, питао сам 2004. у Београду адмирала Елмара Шмелинга, шефа контраобавештајне службе Бундесвера 1982–1983. (који је у том својству сваке недеље учествовао на састанцима шефова свих тајних служби са канцеларом, па је отуда знао целину западне политике), како је могуће да се почетком 90-их догоди тако велики заокрет у политици Запада према Југославији, са којом је Запад до тада одржавао одличне односе.

Елмар ми је објаснио да су ти „одлични односи” били само на јавном политичком нивоу, док се на нивоу тајних служби и специјалног рата, тај однос није нимало разликовао од односа према земљама Источног блока, штавише, на Западу су „гајене” емигрантске фашистичке и квислиншке групе и организације из ових земаља, да би биле употребљене у погодном тренутку.

Напустивши службу 1990. са искреним уверењем да учешће у оваквој англоамеричкој политици није у немачком интересу, Елмар је постао познати антиратни активиста и борац против западног милитаризма и агресивне политике НАТО. У својој земљи је лишен пензије и свих привилегија, осуђиван и маргинализован. Преминуо је тихо 1. марта прошле године.

Његово сведочење у Хагу се није догодило, јер је Милошевић 11. марта 2006. године преминуо у ћелији, а извештај трибунала о његовој смрти је Русија одбила да прихвати.

Али учешће фашиста, терориста и исламских екстремиста у разбијању Југославије и у ратовима у бившим совјетским републикама под покровитељством НАТО-а се јесте догодило.

Савремена Европа и актуелно међународно право постоје захваљујући победи над фашизмом, у којој је Русија имала највећу, а Србија велику улогу.

Зато код нас постоји нулта толеранција према фашизму и нацизму. И сматрамо да тако мора бити у читавом свету.

На српску борбу против фашизма НАТО је одговорио злочином против мира – агресијом 1999,  јединим ратом који је читав НАТО водио у својој историји и највећим (некажњеним) злочином против Европе после Другог светског рата.

Иако је одолела војној агресији НАТО-а и његових фашистичких помагача, Србија је на 12 годинa покорена „обојеном револуцијом”, хибридном ратном операцијом НАТО-а. Тиме је уклоњено једино жариште отпора у Источној Европи и НАТО се убрзо проширио на све преостале земље и појачао субверзивно деловање у бившим совјетским републикама.

Сви новоизабрани амерички председници од 1950. до 1990. су ритуално изјављивали: „САД гарантују независност Југославије”. А онда је та изјава одjедном нестала и појавила се слична: „САД гарантују независност Украјине”. Да је Украјина највећа темпирана бомба у „НАТО Европи” знало се од самог почетка. Али, због њене величине и ефеката које је Западу немогуће контролисати, надао сам се (и не само ја), да никада неће бити детонирана.

Ипак, то се догодило 2014, вероватно као очајнички одговор на стратешки преокрет, који се, успоном Русије и Кине, догодио у свету. Фашисти су у Украјини, после крваве „обојене револуције” у присуству Викторије Нуланд, уведени у власт. Русија је осам година стрпљиво настојала да спречи најгоре, Запад је жмурио, а фашисти су убили 14.000 цивила.

У Вашингтону је сада на власти иста екипа као 2014. Одбијање од стране САД и НАТО озбиљних преговора о гаранцијама безбедности, њихово растуће присуство у Украјини и растуће испоруке оружја, медијска кампања Запада протов Русије и претње заузимања Донбаса „по хрватском сценарију” и производње нуклеарног оружја у Украјини, нагнали су Русију на специјалну војну операцију са два циља: демилитаризација и денацификација Украјине.

Украјина је дакле постала жртва НАТО-а, као некада Југославија. И то уз очекивано безгранично лицемерје. Фашисти који убијају Србе и Русе су „борци за слободу”, Срби и Руси који се бране од фашиста су „агресори” и „чудовишта”, а НАТО је „добронамерни одбрамбени савез” који спроводи „хуманитарне интервенције”.

НАТО галама и „санкције” су и 90-их против Срба, и сада против Руса, огромне. Ипак, сада су веће него икад, претвориле су се у хистерију. Јер НАТО зна да Русе не може да победи. И да је већ наступио Нови свет, који предводе Русија и Кина, а који је иницирала Србија. Свет у коме нема места за фашизам, тероризам и „обојене револуције”. Правичан мултиполарни систем. Заједница заједничке судбине човечанства. Свет сарадње, а не конфронтације.

*Потпредседник Међународне словенске академије, виши саветник у МСП-у Србије