Четвртак, 30.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

У биоскопу са осуђеницима

У крцатој биоскопској сали КПЗ Забела, специјално за лица која издржавају затворске казне приказан је најновији домаћи трилер „Кључ”
(Фото О.Милошевић)

Пожаревац - Филм чија се радња одвија у Београду, међу зидинама Котора, на пустим путевима Златибора и шумама Дурмитора, у хаосу ноћних клубова, међу згужваним чаршафима спаваћих соба и тишини црквених здања, ауторку овог текста одвео је у још необичнију атмосферу – у пожаревачки мушки затвор.

У крцатој биоскопској сали КПЗ Забела, специјално за лица која издржавају затворске казне приказан је најновији домаћи трилер „Кључ”. Међу 170 осуђеника за различита кривична дела, неколико новинара. Они на третману социјализације, а ми на новинарском задатку.

 Иако ме је једна колегиница пред одлазак упозорила да „ то није обичан одлазак у биоскоп”, са пројекције сам изашла потпуно разуверена у то. Док су се на платну јунаци филма борили за веома вредну византијску реликвију – Константиново благо, заоставштину деспота Стефана Лазаревића, јунаци ове наше новинарске приче нису се разликовали од публике у „нормалним” биоскопима. Ваљда жељни да побегну од рутине, сувопарне свакодневице и сивих затворских зидова, осуђеници су у даху и с великом пажњом одгледали српску верзију „Давинчијевог кода”.

Но, вратимо се на почетак нашег необичног задатка. Већ на први поглед вара свака помисао на Алкатраз, како често зову ово место где казну затвора издржавају „најсуровији Срби”, осуђени за најтежа кривична дела. На улазу – ресторан симболичног назива „Препород”. Отвореног типа. Док прилазимо, ово место више подсећа на неки смештајни комплекс са пратећим садржајима него на затвор. На улазу у ресторан – биоскопска сала. Иза овог објекта, међу зидине самог затвора – овога пута нисмо ишли.

Уследио је наш сусрет са осуђеницима. Док замишљамо тензију у ваздуху и затворенике како долазе уз јаку пратњу обезбеђења, пред нама се појављује колона „обичних гледалаца” који стрпљиво улазе у биоскоп. Ред мушкараца који изгледају као да су управо купили карту за омиљени филм. Опуштено ћаскају, чује се жамор. Ипак, ни заштитне маске нису могле да прикрију нелагоду на њиховим лицима када су се нашли окружени глумцима, новинарима, понеком камером. Додуше искљученом, јер овде је строго забрањено снимање лица. Неки су спуштали главу пред радозналим погледима, други су корачали „без пардона”. Како ко. Обезбеђење готово неприметно. Касније сазнајемо да смо у друштву затвореника из одељења отвореног и полуотвореног типа. За оне у затвореном, строгом одељењу у којем су осуђеници за најтежа дела – овај биоскоп није доступан.

Улазимо сви. Места су попуњена, светла се гасе и филм почиње. Уобичајена тишина. Први смех преплавио је салу када се у кадру појављује погребно возило надалеко познате фирме за превоз покојника из Пожаревца. Динамична радња и трилерски заплети „Кључа” до краја пројекције потпуно су заокупили пажњу затворских гледалаца. Уз понеку реакцију на поједине узбудљиве сцене дочекали смо и крај филма. На позорницу је изашао део филмске екипе – редитељ Марко Сопић, сценаристкиња Бојана Ђоковић и контроверзни инспектори у филму, глумци Растко Јанковић и Лазар Ђукић. Поклонили су се несвакидашњој публици која их је наградила великим аплаузом. И онда се колона затвореника мирно упутила ка излазу. Као у сваком другом биоскопу. Без видне пратње стражара изашли су у ноћ, све је изгледало као да су кренули кући. А заправо и јесу – оближње ћелије њихови су тренутни домови. Чуо се жамор, смех, размењивали су утиске о „Кључу”. Да ли је филм пробудио размишљања о томе да је кључ њихових живота у њиховим рукама, само они знају.

У разговору са васпитачем у Забели Владимиром Петровићем, чули смо да посебну пажњу посвећују социјализацији осуђеника трудећи се да што квалитетније организују њихово слободно време.

Привилеговани смо што смо добили прилику да у реновираној биоскопској сали угостимо екипу „Кључа” и да осуђеним лицима приближимо један овако модеран филм, каже Петровић додајући да су пре пандемије приредили премијеру филма „Били смо прваци света”.

 Културне и забавне активности само су део програма социјализације. Овде се одвијају и специјализовани групни програми за одвикавање од зависности, редукцију агресивности код осуђеника који издржавају казне за дела са елементима насиља, а све према индивидуалним потребама. Доступно им је и школовање, стручно оспособљавање за дефицитарна занимања на тржишту рада.

Ту су и спортске активности попут шаха, а идуће недеље овде се организује један од највећих шаховских турнира у коме учествује више од 120 осуђеника. Имају и бројне секције ‒ резбарску, музичку, ликовну, која је изнедрила велики број квалитетних уметничких дела.

 Посебан третман социјализације одвија се у затвореном одељењу. Унутар њега практично се налази један град. Поред ћелија тамо постоје погони у којима раде, обучавају се. Овде добијају сертификате на којима нигде не пише где су стекли одређено звање. Кад једног дана изађу, требало би да имају једнаке шансе – то је циљ. Јер како наводе наши домаћини из Управе за извршење затворских санкција, из Забеле су изашли врсни пекари, посластичари, пица мајстори, заваривачи и остале занатлије.

И не, овај текст није бајка о затвору и његовим „ узорним” станарима. Далеко од тога. Али ако некога од читалаца наведе на коментар попут ‒ „Да човек пожели да оде у Забелу”, нека послуша  „Затворски блуз” чувеног Џонија Кеша и стихове о калифорнијском затвору „Фалсом” ( Falsom prison blues). Ево, само неколико реченица слободног превода: И нисам видео сунце од када, не знам када. Заглавио сам у затвору Фалсом и време се вуче... Али тај воз наставља да се креће... Када сам био само беба, моја мама ми је рекла: Сине, увек буди добар дечко; Никада се не играј оружјем.

Али упуцао сам човека у Рену само да бих га гледао како умире... Кад чујем да звиждаљка дува, опустим главу и плачем…”

Занимљиво да је ова песма била прва асоцијација и редитељу Марку Сопићу када је чуо да ће његов филм бити приказан у затвору. Ко зна, можда кроз њега сви схватимо да је„ кључ” у нама.

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Lazar
Upucujem molbu porodicama i prijateljima osudjenika : kad posle vise godina izadju iz zatvora, osudjenici nemaju ni prebivaliste, ni licnu kartu, ni telefon, ni novac. Prihvatite ih, pomozite im da se snadju i postepeno ukljuce u svet.
Deda
Cestitam rukovodstvu KPZ Zabela koje se trudi da osudjenima da osecaj da su (i pored svega) deo drustva i da su drustvu potrebni i korisni. Kad izadju iz zatvora, umesto da ponovo padnu u kriminal, da se lakse uklope u drustvo.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.