Од острвског раја до кинеског бескраја

Солун – Грчка документаристичка филмска сцена одувек је била јака, али су се на 24. Солунском фестивалу документарног филма у главном такмичарском програму, избором селектора, нашла само два домаћа дугометражна документарца. Један је „Тилос венчања” Панајотиса Евангелидиса, а други „Друга половина” Јоргоса Мутафиса. И један и други откривају оне делове грчке реалности који у ери економске кризе, а сада и пандемије, нису више толико у првом плану.

У „Тилос венчањима” редитељ Евангелидис истражује револуционарни период за грчку ЛГБТК популацију, односно заједницу која и није тако мала. Његов фокус је на догађају прекретници из 2008. године, када је градоначелник острва Тилос на Егејском мору пристао да склопи прве геј и лезбијске бракове икада склопљене у Грчкој. Наравно да је овај догађај изазвао буру опречних ставова, континуираних медијских написа и конференција за штампу, протеста па и бурних демонстрација и за и против. Тилоски градоначелник је био и хваљен и куђен, али Евангелидис одлучује да у свом филму прати причу о та два прва истополна грађанска брака, користећи снимљене материјале с лица места и комбинујући их с оригиналним снимцима „Геј прајда” одржаног исте године, као и архивским документима узавреле медијске (телевизијске помпе). И на крају некако остаје питање да ли је све ово само једна „острвска работа” или је то грчко, још увек веома традиционалистичко друштво, спремно на потпуно прихватање слободе различитости...

Мутафисов филм „Друга половина” враћа у први план, због пандемије већ две године иначе потиснуту, а још увек горућу тему – путовање и страдање миграната који непрестано и даље „запљускују” грчке обале, а преко њих и Европу. Мутафисов филм је његово лично сведочанство и искуство дуго већ петнаест година. Наиме, он је као професионални фото-репортер са својом камером толико присутан на терену, на најнеприступачнијим местима документујући приче и страдања људи који својом избегличком агонијом померају све границе људског бивствовања. Њихове, Мутафисовом камером забележене, аутентичне приче говоре и о храбрости и о отпорности пред незамисливим ужасима. Од оног првог таласа миграната из црне Африке, па све до оних који су бежали од ратова у Ираку, Авганистану, Сирији, Мутафис је био ту, на лицу места, пратећи их све до граница са жељеним земљама Европе. Страдалничка епопеја...

У главном такмичарском програму је и француски документарац „Спантон против француске полиције” ауторке која се потписује само као Овиди. Филм осветљава познати правни случај из 2019. године када су пред француским кривичним судом у Паризу два полицајца – припадника интервентне бригаде (БРИ) – осуђена на по седам година затвора због силовања канадске туристкиње Емили Спантон у просторијама полицијске станице.

Овај шокантан догађај изазвао је много контроверзи и гласова против саме девојке, а за саме полицајце. Колективна свест о сексуалном насиљу и тежини таквог насиља ни у француском друштву није довољно сазрела. Емили је нападана за „сексуалне сигнале” које је одашиљала мушкарцима у једном париском бару, за које се испоставило да су полицајци (ван дужности, у проводу), за алкохолисано стање, за провокативну одећу, за добровољни пристанак за одлазак с два мушкарца и томе слично. Међутим, чак ни адвокатски тим полицајаца није успео да оспори озбиљност кључне чињенице: Емили Спантон није добровољно пристала на полни однос.

Овиди добро темпира сваки део своје документаристичке приче. У фокусу је прво систем који беспоговорно стаје на страну мушкараца. У почетку оптужени полицајци добијају ослобађајућу пресуду, а онда се догодио велики преокрет. Захваљујући „#MeToo” таласу, случај Спантон поприма међународни карактер и огромну медијску пажњу. Захваљујући томе на овај судски спор одједном почиње да се гледа кроз потпуно другачије светло. У први план избија питање принципа о женском пристанку и о правима жена да буду испоштоване када кажу или (у овом случају) гласно и јасно завичу: „Не!” Филм „Спантон против француске полиције” постао је тако прави документаристички трилер, компактне структуре, напет и важан...

У главном такмичењу је и изврстан кинески документарац „Мермерни путопис” Шона Ванга, у којем аутор уз дозе хумора пласира интелигентну епску причу о вези грчког мермера и кинеског, највећег тржишта камена на свету. Толико је у тој вези парадокса, а Ванг нам све то открива и пласира уз аргументе и неспорне чињенице из ове ере глобализације. Мермер се вади из каменолома на Пелопонезу, транспортује се бродовима за Кину, тамо се обрађује и враћа назад (али и широм Европе и света) у форми неохеленистичких статуа, разноразних украса и уметнина и магнета за фрижидере које усхићени туристи онда купују фасцинирани грчком историјом (па и италијанском, шпанском, француском...). А шта су то купили? Кинеску обраду грчког мермера. Што га сами Грци не обрађују? Не заборавите огроман грчки економски дуг и економску кризу с једне, а растући економски кинески бум с друге стране. И свима је и корисно и лепо. Чак и наивним туристима. Наиме, иза мермерних комада које купе стоји армија кинеских уметника и кинеских каменорезаца који следећи уметничке визије праве од мермера с Пелопонеза и врхунска дела и обичне дрангулије. Па ко шта воли. Зна се у чијем је џепу главна зарада...