Недеља, 02.10.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: МИЛЕНА МАРКОВИЋ, књижевница

Оно што изабереш, то живиш

Мени су најболније теме сиромаштво и немоћ и неправда. Не видим да се те теме отварају у јавном простору
Милена Марковић (фото Фејсбук)

Има Ниновом наградом овенчаних књига о којима више никада није било речи ни у јавном простору, нити у књижевним часописима, ни у разговорима пријатеља који седе у ресторану или носе рођенданске поклоне. Уз напомену да то не значи да је одлука неког од жирија у прошлости била погрешна, то ипак није случај с награђеном књигом „Деца” Милене Марковић, у издању „Лома”, ево ни после два месеца од проглашења. Препоручују је писци међу собом, други издавачи је читају и коментаришу, „Деца” иду из руке у руку. Уметност, као и истина, има необјашњиву привлачну моћ, а поетско искуство у овој прози, онако како је то описао Октавио Паз, јесте „отварање извора бића”, где је „један трен и више никад, један трен и заувек”, рођење и смрт у исти мах.

Ова деца и људи од почетка носе терет наслеђа и терет будућности, свет поздрављају плачем. Живот се наставља без жаљења у речима: „(...) ето ме децо летим кроз пахуље/ над мојим белим градом/ сутра ће га испрљати/ разнети/ копати градити/ гађати газити/ прегазити а снег ће опет да пада/ дунавом пловиће лед/ онда ће нова деца да заплачу (...)” Неко ће у њима пронаћи нешто своје, неко ће ухватити широки кадар и запећи ће га у грлу, неко ће се сетити других стихова, као што су они Пола Елијара: „У мени нема жаљења/ Што је црња и тежа моја прошлост/ То је лакше и чистије дете што бејах/ Дете што ћу бити.”

Колико дуго су „Деца” припремана у вашем поетском и драмском стваралаштву, кроз препознатљиве мотиве и драмске гласове? Хоћете ли, на неки начин, наставити да је пишете?

Сада немам потребу да наставим да пишем ту књигу, већ сам је заборавила. Добила сам награду и онда ћу да причам о њој још неко време па ћу и то да престанем. Не зато што сам исцрпла те мотиве или зато што немам шта да певам на те теме кроз те гласове, него идем на неко друго место.

Приповедни глас ове аутофикције запањујуће је и болно искрен јер не улепшава ствари. Да ли је свака искреност данас субверзивна и колико вам је важна?

Поезија је у служби лепоте, ако је права и племенита, а не би требало да улепшава. Лепота у себи садржи величину и може да буде и страшна и непријатна. Љупкост је нешто друго, она је украсна, пријатна, блиска и не тера на размишљање. Књижевност не би требала да улепшава, за то служе модни часописи и рекламе, њима је то посао и тако треба да буде. Улепшавање је управо она танка линија која одваја кич, прави кич као систем лажних вредности, од уметности. Наравно, постоје уметници који у својој естетици користе кич као изражајно средство и то може бити узбудљиво и добро. Али, у питању је естетика, а не лажна етика. Уметничког дела нема без искрености, јер она произилази из нечијег погледа на свет. Субверзивност не чучи у искрености, него у погледу на свет онога који ствара. Како ће то све да изгледа, зависи од стила.

(фото ИК ЛОМ)

Деца су у вашој прози сложена бића, а одрасли задржавају многе детиње одлике. Да ли се детињство икада завршава у дубини наше душе?

Сви су сложена бића, ја сам приказала дечји назор зато што је он примаран, прво видело и спознаја, без обраде, одбране, прорачуна и накнадне памети. Не верујем да се детињство завршава у души, људи којима се то деси су ретки и страшно ускраћени. Сад, детињство у души не мора да буде увек добра ствар, може да буде и разарајућа. Зависи.

На шта мора да буде спреман појединац који ствари назива правим именима, свестан традиције генерација родитеља и деце, у овој средини, утемељеној на свести о срамоти?

Што се тиче ове средине и свести о срамоти, ево, мене нико није тужио као што су тужили у Норвешкој Кнаусгора. Вековима већ писци у разним срединама називају ствари правим именом. То нема много везе с традицијом. Што се тиче традиције, ја живим доста традиционално, у суштини. Живим и са срамотом и поред срамоте и грлим се са срамотом. И спремна сам на сваку срамоту, и своју и туђу.

На који начин се однос према стиду с временом мења?

Не видим што би морао да се мења однос према стиду. Стид има везе и са навикавањем на ношу. Стид има везе и са јаким осећајима, све је то у реду. Врло је лоше да се човек не стиди.

Како видите то што се с једне стране у јавном простору отварају болне теме, док се, с друге, још болније ствари и даље прећуткују?

Мени су најболније теме сиромаштво и немоћ и неправда. Не видим да се те теме отварају у јавном простору. Нити видим да су много битне. О томе ћуте они који то живе, јер за њих нема места у јавном простору, нити ће бити.

На крају књиге јунакиња каже сину да живи, учи, да прашта, али да не заборавља. Како знати праву меру између памћења и опроштаја?

На крају књиге јунакиња каже братанцу те неке речи. Обраћа се са „сине” јер је њен, као и сва деца коју помиње, њен је из жудње и жеље и љубави. Памћење је дар који има човек, опроштај је један избор, међу многим изборима који могу да се направе. А шта изабереш, то живиш.

Верујете ли у исцељујућу снагу љубави у тешким временима ратова и болести?

Не знам на шта се мисли кад се каже љубав у том смислу. Болести је увек било и биће, биће и ратова. Само, сада их почињу неки код којих нема рата, селе своје ратове на друга места, троше туђу крв, онда шаљу пелене и њупу. Па се спремају за следећу тачку притискајући дугмиће. Такозвани миротворци се често покажу као велики преваранти и манипулатори. Чини ми се да бирају ко има права да мисли, да живи, да бира сам.

Шта нас више одређује као личности, наш однос према болу, свом и туђем, или према срећи?

Основно што одређује личност јесте делање. Или не. И то исто одређује. Оно што радиш, то си. И што не радиш, исто. Нормално је да људи не воле много ни туђи бол, ни туђу срећу. Битно је шта радиш по том питању. Јеси ли штеточина или градиш. Јеси ли крвопија или давалац. Мада, то је можда превише једноставно. Приказивање бола је ритуална ствар, шаманска, чаробњачка, то је добро.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.