Недеља, 26.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Полемика Одбора за културу ССП-а и Народног музеја

Од седам спорних дела из Збирке српског сликарства 18. и 19. века, три слике нестале су са изложбе 1988. у Новом Пазару, две нису затечене приликом ревизије збирке 2001, а две су уступљене Етнографском музеју
Народни музеј у Београду (Фото Н. Марјановић)

Ресорни одбор за културу Странке слободе и правде обавестио је јавност пре неколико дана да су „Портрет Лазе Костића”, који је насликао Урош Предић, „Портрет Јосифа Панчића” аутора Ђорђа Крстића, дела Павла Симића, Целестина Медојевића и Новака Радонића нестала из Народног музеја у Београду и да им се не зна траг. Реч је о делима из Збирке српског сликарства 18. и 19. века.

Како је наведено у саопштењу, током ревизије обављене крајем 2020. у Народном музеју установљено је да седам дела није пронађено, и то само из једне збирке од скоро 50 у које су разврстана сва дела из ове институције, док је додато да су разменом два дела Уроша Кнежевића уступљена Етнографском музеју у Београду.

О овим наводима огласила се и Бојана Борић Брешковић саопштењем у којем се каже да Народни музеј у Београду осуђује изношење неистина, указујући на чињеницу да је једини тачан податак изнет у саопштењу ССП-а „информација” да је ревизија музејских збирки делом реализована крајем 2020.

„У Народном музеју, у складу са организацијом, хронолошком одредницом и врстом музејских предмета, у Центру за збирке и истраживања културна добра се чувају у оквиру 30 систематизованих збирки”, наглашено је и констатовано да су још у публикацији Народног музеја у Београду „Збирка српског сликарства 18. и 19. века”, аутора Петра Петровића, објављеној 2020, на страни 527, у додатку под називом „Дела која се више не налазе у збирци – према Каталогу српског сликарства 18. и 19. века (1987)” наведена сва поменута дела.

У тексту се даље наводи да су дела „Портрет Јосифа Панчића” из 1902, аутора Ђорђа Крстића, „Портрет Лазе Костића” из 1906, аутора Уроша Предића, и „Милица Стојадиновић Српкиња”, коју је око 1950. насликао Павле Симић, украдена са покретне изложбе Народног музеја „Портрети знаменитих личности у српском сликарству 19. века” у Новом Пазару 1988. Дело „Лукијан Мушицки” (реплика по Павелу Ђурковићу) из 1858, аутора Новака Радонића и слика „Пејзаж”, коју је око 1950. урадио Мато Целестин Медовић, нису затечене приликом ревизије и примопредаје збирке 2001, док су „Мушки портрет” из 1849–1850. Уроша Кнежевића и његово дело „Портрет жене у српском”, настало око 1950, уступљени разменом Етнографском музеју у Београду 2015. (Уговор о размени културних добара, број 61/1 од 12. 1. 2015).

„На основу наведеног, очигледно је да Народни музеј у Беогрaду делује професионално и отворено и да ни на који начин не може бити речи о ’губљењу и непроналажењу дела’. Такође, у случају размене културних добара, подсећамо на члан 120 Закона о културним добрима, којим је дефинисано да ’установе заштите међусобно могу размењивати покретна културна добра ради образовања целине фондова или збирки’, на који начин је поступао и Народни музеј у Београду”, закључује се у саопштењу.

Др Ана Стевановић, председница наведеног одбора ССП-а, одговорила је у отвореном писму Бојани Борић Брешковић и навела да она, покушавајући да се одбрани наводима да је реч о „старој крађи” и умањујући значај открића о непознатој судбини дела, намерно ускраћује јавност одговора на кључна питања.

„Да ли је уобичајено да у Каталогу Збирке српског сликарства 18. и 19. века аутора и кустоса те збирке Петра Петровића, чији сте Ви главни и одговорни уредник, јавност у напоменама сазнаје да два дела ове збирке ’нису затечена’ приликом ревизије, како се наводи у напоменама? Дужни сте дa објасните јавности да ли је уобичајено да се приликом ревизија само констатује да ’дела нису затечена’ и да објасните шта то значи? Куда су она отишла или пак одшетала, да ли их је неко украо, да ли их је неко ’позајмио’ и да ли су та дела уништена?” Што се тиче слика за које је наведено у публикацији да су украдене, упитала је да ли је покренута икаква истрага да се ова дела пронађу и ако јесте, докле се са истрагом стигло, постоје ли икаква сазнања шта се са њима десило: „Да ли је могуће да Ви, као директорка, за више од три деценије нисте осетили потребу да известите јавност о судбини ових дела?”, наглашено је у писму, између осталог.

На крају отвореног писма се закључује да би једини одговоран чин била хитна оставка Бојане Борић Брешовић.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Милош
Као и за све у држави, нико неће бити одговоран и сви ће континуирано пребацивати одговорност. Небитно је да ли неко украде врхунске слике или радови на пројектима у центру града касне месецима - нико никада није нити одговоран нити крив.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.