Деле се бројеви и мишљење, слажу се и дрва и људи

Уколико себе сматрате језичким зналцем, а још сте и новинар (који су посебно прозвани као митомани), узмите прво шећер и воду, па онда отворите књигу Павла Ћосића „Језичке недоумице: Заблуде и митови”. Све оно што сматрате да је исправно, све оно што су вас учили родитељи, у школи и на факултету, по овој књизи – није исправно и спада у домен језичких заблуда и митова.

А аутор прво објашњава да су језичке заблуде више или мање раширена мишљења о нечему што се не поклапа са установљеним језичким правилима. То значи да је наука о језику утврдила једно, а да нашироко влада нешто друго, алтернативно.

„Мада готово да нема домаћинства у Србији које нема макар један примерак легендарног ’Речника језичких недоумица’ Ивана Клајна, опет ће бројни лектори пренебрегнути оно што у том речнику прегледно и прецизно пише. Немало пута ми се догодило да људима покажем прстом на место у речнику где греше и добијем одговор: ’Клајн је несумњиво велики ауторитет, али из овог не следи да нисам у праву.’ Понекад људи који бране неку језичку заблуду или мит умеју звучати и тврдоглаво и арогантно, али природно је да се тешко мире с тим да су целог живота нешто мислили погрешно. Други чест одговор на убеђивање некога да није у праву јесте: ’Ја то просто не могу да прихватим.’ Заблуде у језику често имају тежину мита. А митови су нешто што нас уче од најранијег детињства и то је нешто што чујемо од највећих ауторитета, од родитеља и учитеља, али и са телевизије и радија. Овој проблематици се недовољно пажње придаје на факултету. Неретко ћемо и од универзитетских професора чути да шире неку језичку заблуду”, каже Ћосић. Он, додуше, додаје да се не морамо увек изражавати потпуно граматички исправно. Норма служи да регулише израз у формалном, званичном окружењу, као што су новине, телевизија, јавна обраћања, промоције, али нико не мора да поштује норму у неформалним ситуацијама попут разговора с пријатељима, колегама, код куће... „Немам ништа против колоквијалног изражавања у необавезном разговору, штавише, оно даје чар стилу”, каже Ћосић.

Али да се вратимо наслову књиге и побројимо неколико примера митова и заблуда јер за свих стотинак побројаних у књизи немамо простора. Пре него што узмете шећер и воду, да још кажемо да су рецензенти ове књиге били несумњиви ауторитети, проф. др Данко Шипка и проф. др Рајна Драгићевић, који се очигледно слажу са Ћосићевим тврдњама (слажу се и дрва и људи).

1. У последње време, не у задње. Задње је супротно од предње. Ово је најраспрострањенија и највиталнија заблуда у српском језику. Осам истакнутих лингвиста и сви речници српског језика наводе да „задњи у значењу последњи није погрешно”. Упркос томе, данас се више верује интернет групама и форумима него Клајну, Фекетеу, Вуку, Даничићу...

2. Мора крај/покрај телефона. Не можеш да се попнеш на телефон, па да разговараш.

Ово је пример заблуде која сведочи да је митологија изнад логике јер је мит настао из логичких разлога. Логички разлози су нестали, али је мит опстао.

3. Правац и смер немају исто значење.

Из угла математике и физике ово је тачно. У науци је направљена разлика у значењу ове две именице из практичних разлога. Међутим, у књижевном језику правац и смер су синоними.

4. Пуно хвала. Како кад нема празно хвала?

Ово није само заблуда него и елементарно непознавање језика на делу јер ту долази и до бркања врста речи. Пуно и празно су придеви, а у изразу пуно и хвала ово пуно је прилог и значи исто што и много (дакле синоними), а не придев средњег рода да би му се могло супротставити празно. Чак ни акценат није исти.

5. Како цело време? Није време парче хлеба па да буде цело!

Некако се усталило правило – писмен си ако говориш све време. Из свог речника цело време су протерали скоро сви. Ово је један од најпознатијих митова. Све и цело су синоними. Већи проблем представља сво време, које се веома често употребљава, а неисправно је. Дакле, све време, цело време, читаво време, али не и сво време.

6. Деле се бројеви, а не мишљење!

Овим речима је уредница у редакцији једних новина у којима сам радио као лектор укорила новинарку. Питао сам уредницу откуд јој то, а она ми је дала уобичајен одговор да ју је тако научила професорка српског језика. Делити мишљење, делити пажњу и сл. јесу изрази и у њима нема ничег погрешног.

7. Не може сконцентрисати се јер не постоји сконцентрација!

Не, може сконцентрисати се. Овај додатак са сконцентрацијом је плод нечије маште. Испада да сваки глагол мора да има глаголску именицу и да, ако је нема, то значи да није добро изведен. Значи да не може посвађати се јер не постоји посвађај? Не може расформирати се јер не постоји расформација… И тако унедоглед.

8. Лекови се не могу преписати, морају се прописати (али и обрнуто).

Нетачно. Могу се и прописати и преписати. Чак је преписивати нешто бољи облик кад се ради о издавању рецепта. Прописивати има и значење доношења прописа. Очекивано, неки кажу супротно – да се могу само преписати, а никако прописати. Наиме, пошто је латински међународни заједнички језик медицине, нема сумње да је овај глагол преузет из латинског – praescribere, што прави додатну забуну будући да се префикс prae не преводи са про него са пре. Независно од тога, преписати и прописати могу значити – одредити средство или метод лечења.

9. Пар може да значи само два или двоје, а никако неколико.

Оно што можда људе наводи на ову тврдњу јесте то што именица пар заиста може да се односи на нешто упарено. Међутим, када је непроменљива именица, у прилошкој функцији и кад се слаже са именицом у генитиву множине, онда чак значи само неколико.

10. Након тачке и запете не може ићи везник и.

У школи се често, како би се деца лакше научила лепом стилу, учи да треба избегавати запету испред везника, будући да се показало да деца осећају да треба застајати у реченици чешће него што је то заиста тако, па су се онда добијале реченице попут: „Док је киша падала, и било ми је хладно, и ја сам покисао, али сам срећом носио гумене чизме, и то ми је помогло.” Није редак случај да се у каснијој животној доби урежу таква правила, која то заправо нису, него су само савети или препоруке. И онда се догађа да људи мисле да је то правило које важи увек. Као што сте могли приметити, претходну реченицу смо започели везником и. И нема ту ништа погрешно. Исто важи и за запету.