Уторак, 07.02.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа

Велика имена и „мале” идеје

На изложби у Дому Војске Србије у Београду може се видети леп избор дела српског модернизма из децентне колекције Народног музеја у Смедеревској Паланци
Стеван Мартиновић, директор Народног музеја у Смедеревског Паланци (Фото: Дарко Трајановић)

Чувени професор Лазар Трифуновић доводио је студенте историје уметности на вежбе у Народни музеј у Смедеревској Паланци, а наш познати сликар и професор Павле Васић, пишући 1977. баш у „Политици” (уједно је био и у одбору за откуп дела овог музеја), истицао је да ликовна збирка ове куће у нечему подсећа на Спомен-збирку Павла Бељанског у Новом Саду. И ето два добра разлога – ако се изузме знатижеља која се након посете изложби показује као потпуно оправдана – да се посети поставка која у Дому Војске Србије у Београду траје до 2. априла, а на којој се може видети леп избор дела српског модернизма из колекције овог музеја.

Под насловом „Симбол(и) града”, аутор Стеван Мартиновић, уједно и директор Народног музеја у Смедеревској Паланци, кустос и историчар уметности, окупио је на једном месту 35 слика различитих формата, мотива и тематских целина (представе човека, ратно сликарство, пејзажи, мртве природе, религиозно сликарство), техника и наравно сликара који су их урадили, нека од имена су и најзначајнији представници нашег сликарства (Сава Шумановић, Зора Петровић, Младен Јосић, Малиша Глишић, Мило Милуновић, Васа Ешкићевић...). Заједничко за све је што припадају периоду прве половине 20. века и што пружају једну од линија за праћење развоја домаћег ликовног стваралаштва поменутог плодног времена.

Ако сте се запитали откуд у овом малом граду једна овако децентна колекција коју вреди видети и о којој до сада није много тога написано и поред њене присутности у науци и изложбеним салонима осталих српских музеја, одговор нуди Стеван Мартиновић.

Павле Васић, „Мртва природа”, 1928. (Фото М. Димитријевић)

За почетак каже да је основа ове збирке поменутог временског опсега (данас броји 189 дела 87 аутора), која је бројала 107 слика и 43 украсна рама, откупљена од двојице колекционара – Јована Новаковића и Бориса Јованчевића – формирана у периоду од 1968. до 1972.

– Но, иако се тај период може сматрати кључним за обликовање концепта колекције, треба рећи да је континуирани откуп текао све до деведесетих година 20. века, с посебним акцентом на осамдесетим годинама као последњем издисају Паланачке економије и музејске амбиције за колекционирањем ванредних дела. У том периоду откупљено је или добијено још око 80 радова, чиме је стављена тачка на формирање збирке. Тиме се, на известан начин, и завршава „златно доба” музеја, будући да су наредне деценије донеле пред читаву локалну заједницу питање (правног) опстанка ове установе, који се почео утапати у различите организације и културне центре онога времена. Када је пак реч о кључним моментима који су утицали да збирка настане, њих је неколико: присутност богате међуратне колекционарске породице Новаковић у Смедеревској Паланци у другој половини 20. века, индустријски развитак Паланке, пре свега кроз афирмацију „Гоше” у наднационалним оквирима, дакле, имало се новца, као и жеља и потреба да се побегне од себе и напусти, макар симболички, идеја паланачког и варошанског у сопственом саморазумевању. Никако не треба изгубити из вида и пројугословенски карактер збирке, који је одговарао идеолошком позиционирању државе и друштва после Другог светског рата – прича Мартиновић.

Музеолошка у својој бити, концептуална по свом карактеру, историографска према грађи која је коришћена, историјско-уметничка у својој дисциплинарности, изложба која је пред Београђанима и гостима главног града покушај је аутора да се читаоцу/публици представи и то како су збирка и сама локална средина утицале једна на другу. О томе каква је та повратна спрега он каже:

– Мени се чини да пре можемо говорити о томе како је ликовна збирка, настајући готово ex nihilo, својом величином заклањала остале локалне идентитете. Једном створен култ српског модернизма у Смедеревској Паланци онемогућавао је осталим темама да постану део јавног (однегованог) памћења и тако, било у виду музејских колекција, или локалних особености, заузму важно место и у наративу музеја. Чак су и значајна археолошка открића, као део светске праисторијске баштине, остајала у сенци великих имена сликара прве половине 20. века; једнима је било место у штампи и помоћним просторијама за излагање, другима у великој Галерији слика, направљеној искључиво за репрезентативно показивање авангардности новог паланачког друштва. Музејска документација на веома занимљив начин потврђује ова моја тумачења: жалећи се локалним властима да је музеј постао мали, кустоси музеја су последњих деценија 20. века очекивали проширење салона и то због потребе да се изложи још слика!

Будући да на поставци има, поред великих имена нашег сликарства, и оних мање познатих, било је занимљиво сазнати и по ком кључу је наш саговорник бирао дела која ће овом приликом приказати.

– Када је Данијел Бирен, француски концептуални уметник, желео да критикује музеј данашњице, сматрајући га на неки начин храмом културе, не и установом комуникације (наслеђа), он је рекао да „не излажу музеји дела, већ дела излажу музеје”. Полазећи од те његове мисли, која је као сена пратила читаву историју наше збирке (јер, заиста, није паланачки музеј „излагао”, него су слике „излагале” нас), настојао сам да и одабиром радова допринесем промени фокуса са великих имена на „мале” идеје. Желећи да и као директор установе на чијем сам челу управим пут даљих тумачења у правцу локалног, малог, и интимног сагледавања збирке, идеја ми је била да имена која чак и не припадају српској модерној, па веровали или не, можда ни сликарском еснафу уопште, „придружим” великој збирци као контекст „снаге” једне колекције да музеју прибавља аквизиције и легате, али и да подстиче на уметност. У том смислу на поставци се могу наћи радови Душана Мишковића, изданка београдске сликарске школе, или чак самог Јована Новаковића, колекционара, машинског инжињера, али и, ако је судити према његовој слици која се чува у нашем музеју, необично талентованог „сликара” – објашњава Мартиновић.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.