Србија на зачељу у Европи по броју трансплантација

Моја прича почиње сада већ давне 1990. године, када сам с осам месеци добио фебрилну конвулзију (фрас), праћену изразито високом телесном температуром. То је била реакција урођених и на време неоткривених уролошких компликација, мегауретера, билатералног ВУР-а четвртог степена и неурогене бешике, што је довело и до пијелонефритиса. И већ тада почиње моја борба која траје до данашњег дана. Већ у том периоду креће се с првим хируршким интервенцијама.

У наредних неколико година дијагностикована ми је хронична бубрежна инсуфицијенција. Затим, уролози из Универзитетске дечје клинике у Тиршовој због типа неурогености моје бешике, тачније резидуума урина који у њој остаје након спонтаног мокрења, доносе одлуку да креирају цистоапендикостому кроз пупак, да бих могао кроз њу тај остатак урина да катетеризујем. То је у том тренутку била најбоља одлука која је спречила додатни губитак функције већ оштећених бубрега и евентуално подвргавање терапијом хемодијализе у најранијем животном добу. Једна од многобројних хоспитализација у том периоду трајала је пуних осам месеци и одељење урологије у Тиршовој, а од тада па све до 18. године ова установа постаје мој други дом.

Велибор Славић, председник Удружења бубрежних болесника „Студеница” у Краљеву (Фото: лична архива)

У 20. години на једној од редовних двомесечних контролних прегледа дошло је до знатног погоршања мојих лабораторијских параметара и целокупног здравственог стања. С непуне 24 године, у августу 2013. године, крећем на хемодијализу. У том тренутку радио сам као књиговођа и убрзо сам схватао да се мој живот мења из корена. Усклађивао сам посао и хемодијализу неких седам месеци и онда сам отишао у инвалидску пензију.

Због комплексности мојих дијагноза, препорука уролога је да се пре планиране трансплантације одради билатерална нефректомија (одстрањивање оба бубрега), како би се створили најбољи могући услови за функционисање трансплантираног бубрега. И поред свега тога, ризик за моју трансплантацију је висок. Моја мајка као донор и ја смо свесни тог ризика од самог мог поласка на хемодијализу, али исто тако знамо да је то једини начин да се ја ослободим хемодијализе и да живим пристојнијим животом, који свако од нас заслужује, стога нисмо одустали од трансплантације. Разлози због којих ни после више од осам година није дошло до трансплантације, а парадоксално је то да имам донора, вишеслојни су и углавном су организационе природе. Превасходно, ја делим судбину велике већине младих људи који крену на хемодијализу и који су приоритет за добијање новог бубрега, кадаверичног или са живог донора, а не упућују се на време да се обраде за трансплантацију с потенцијалним донором или, ако га немају, да буду уврштени на листу чекања органа. Ја сам, увидевши то, убрзо преузео ствари у своје руке и отишао у КЦС на обраду с мајком, једино што сам тада знао јесте да имамо исту крвну групу.

Прве две године моје хемодијализе мајка и ја смо пута ишли у КЦ Србије да урадимо анализе, али нам нико није помињао ништа конкретно за трансплантацију. Самоиницијативно смо прешли на ВМА како би се што пре дошло до преко потребне трансплантације. Те 2016. године уместо билатералне, урађена је само нефректомија левог бубрега, због бројних прираслица и незгодног положаја десног. Следеће 2017. године, план је био да се одради трансплантација, а да се друга нефректомија, по потреби одради после трансплантације.

Почетком 2018. године два пута сам био враћен из операционе сале, углавном због немогућности анестезиолога да одржи мој притисак у потребним границама да би се извршила операција. Пуштен сам кући због мог менталног здравља, јер је то био посебан стрес за мене. Нефректомија је одрађена у октобру исте године, која је пошла по злу због слабог дренирања ране. Другог постоперативног дана ствара се апсцес и ја сам наредних месец дана у сепси с константном високом телесном температуром.

У фебруару 2020. године добио сам позив с лепим вестима који је индиковао хоспитализацију у наредних неколико дана и дуго чекану трансплантацију. Само неколико сати касније уследио је исти позив, где сам обавештен да се одустаје од трансплантације до даљег због појаве короне. И до данас – моје телефон није трећи пут зазвонио.

Одлучио сам да свој проблем решим у иностранству, као и велики број младих људи на хемодијализи од почетка пандемије, јер време снажно игра против нас, сваком дијализом имам и нове ризике, а мајка је већ загазила у седму деценију живота. Полако се ближи крај прикупљања средстава и надамо се да ће уз божију помоћ овим мукама ускоро доћи крај. Саборцима на хемодијализи бих поручио да без страдања нема спасења и да не губимо веру у бога.

У Србији је права срећа да имате потенцијалног живог донора, али је права трагедија овог система који не може за две године да се супротстави и саживи с пандемијом и изнађе начин да настави да ради трансплантације, као што је случај у неким суседним земљама. Много људи који имају донора не могу проблем да реше у својој земљи, па спас налазе у иностранству. Србија је била на самом зачељу земаља Европе по листи чекања за нови орган, по броју трансплантација и по броју донора на милион становника и пре короне.