Феникс из песка

„Олуја је тамо горе где нас није пуно било…”

Цитат једне од тетоважа Иване Вулете (Шпановић) у најпотпунијем смислу осликава каријеру, успоне, падове и ново пењање ка врху најбоље српске атлетичарке свих времена, вероватно и спортисткиње. Пре шест дана је у Београду други пут постала светска првакиња у дворани (7,06 м), а тај подвиг је утицао да промени одлуку о пензионисању. Најавила је да ће спринтерице окачити о клин тек после Игара у Паризу 2024, када ће у њеном животном календару стајати број 34.

А планирала је то да уради лане у Токију, да се опрости олимпијским златом, које јој, уз светску титулу на отвореном, једино недостаје у пребогатој књизи најлепших успомена. Каква каријера, у Београду је освојила 12. медаљу на великим такмичењима. У ризници има олимпијску бронзу, две на светским шампионатима на отвореном, у дворани је двострука светска шампионка, уз сребро и бронзу приде, златна и сребрна на континенту на отвореном и трострука краљица Европе „под кровом”. Ове године имаће прилику да се на корак приближи савршенству, обједини све могуће златне медаље са великих такмичења, што никоме до сада није пошло за руком. У Орегону (15–24. јул) одржаће се планетарни шампионат, а затим ће хрлити ка Паризу.

Ова прича би вероватно већ била заокружена да је нису потерали велики пехови. Све је почело на Светском првенству у Лондону 2017, када јој је „златни” скок у шестој серији скратио несрећни стартни број 4.219, прикачен на њена леђа. При доскоку се откачио и оставио траг у песку, па је за центиметар остала и без бронзе. Догодине на Европском првенству у Берлину испречила се повреда. У финале је ушла као најбоља, резултатом 6,84, али и с повредом тетиве, због које је одустала од борбе за злато. На истом стадиону, годину дана касније, на митингу, нова повреда, која се надвила као страшни суд над њеном каријером. Морала је да пропусти Светско првенство у Дохи, а због тога је неспремна дочекала и Игре у Токију.

Мало би спортиста издржало тако тешке ударце, подигло се и наставило даље, али Ивана је видела светло у тунелу. У сликама које су се у том тренутку вртеле у њеном животном и спортском калеидоскопу вероватно су биле и оне из ране младости. Родитељи су за њу говорили да је „елементарна непогода”, неухватљива по зрењанинским сокацима, срчана и жељна да се такмичи у свему и побеђује. Од маме Вере, некадашње перспективне спринтерке, одмалена је „заражена” атлетским вирусом, а велика срећа је што је допала руку њеном тренеру Јанију Хајдију, који је веома брзо прозборио да се родила шампионка и светска владарка. До врха је стигла са Гораном Обрадовићем и заједно ће ставити тачку после мини-циклуса од две године који је пред њима.

Ивана Шпановић је уз Новака Ђоковића драгуљ српског и светског спорта. Велике шампионе не одликује инстант резултат, већ трајање, а „краљица песка” је на подијуму још од 2007. године, када је у Острави на Светском првенству за млађе јуниорке освојила сребрну медаљу. Тачан број одличја, ван оних са највећих сениорских смотри, вероватно ни Ивана не би могла да „убоде”, баш као ни број оборених рекорда. На срећу, њена страница је и даље отворена и нема сумње да следе још многе лепе приче.