Уторак, 17.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Шефе остало ми је још пар месеци живота

Сели смо у ћошак и рекао ми је да му је ово опроштајно вече са пријатељима. Има леукемију остало му је још пар месеци живота. Не жели да га нико пере у болници пред смрт…
Фото Пиксабеј

Била је сунчана недеља у мају месецу. Опет је двоје звало телефоном да кажу како не могу доћи на посао. Наравно, иду са фамилијом на пикник, јер ретке су овакве сунчане недеље са медитеранско плавим небом.  

Ко би данас ринтао у ресторану. Осим тога и ја сам крив јер ми пола радника ради на „полу бело“, па су захваљујући таквим статусом, у ствари, они газде, а не ја.

Пре него што је почела гужва, негде око 17 сати, у ресторан је ушао тршави, плави младић и без „добар дан” питао са врата: „Имате ли посла за мене?”

Рекао сам да имам и да се одмах јави код Миладинке у кухињу. Миладинка није имала времена ни да га погледа већ му је одмах тутнула кашику и мале филџане да их пуни путером и белим луком. То смо сервирали пре јела са две кришке француског хлеба. Гости су то жвакали док су гледали у карту јер смо имали велики избор јела, од балканске и интернационалне кухиње.

(Пиксабеј)

Гости су већ почели да улазе. Недељом сви журе јер је Схевенинген близу, баш као и Амстердам. Људи се враћају са викенда, сврате у ресторан да се наједу меса и кромпира и потом оду кући да се припреме за сутрашњи посао. Видео сам новог радника како трчи лево-десно, хоће да помогне да све иде како треба.

Кувари су слабо знали холандски па је Јан сам трчао за послом. Брисао је филџане од бутера својом скупом и лепом мајицом, јер није могао да пронађе крпу. У секунди ми се ова сцена урезала у главу и одлучио сам да га примим за стално. Осим тога, већ сутра сам га пребацио у салу и обучио да буде добар келнер. Баш овакви ми требају. Радан и вредан, а осим тога и Холанђанин. Готово 99 одсто мојих гостију били су Холанђани и сигуран сам да ће га заволети.

Јан је одмах прешао да ради у сали, радио је свим срцем а прихватили су га и гости и персонал. Сазнао сам у граду да је он дете са улице и да је одрастао без родитеља. Зато сам одлучио да му дам цео горњи спрат изнад ресторана, где се уселио са својом девојком и псом. Ионако тај спрат је зврљио празан.

Ја сам становао у другом месту. Јесте да је скупље, али ако станујете одмах изнад кафане и људи то чују, онда никада немате мира. Телефон и кућно звоно стално звоне. Овако имам радно време, од два до поноћи.

Јан је у међувремену научио да псује на српском. Тако је на шалтеру говорио роштиљџији Стеви: „Стево, дај, дај одмах, п… м… Највише је волео да сервира најскупље јело - сабљу.

(Пиксабеј)

Носио је велики овал на рамену и у лету фламбирао месо, док сам ја иза бара гасио сва светла и пуштао „Марш на Дрину'', прво тихо па све јаче. Успут је узвикивао сабља, сабља, сабља, бежи у п.м.

Стално је била гужва, многи су чекали да неко од гостију устане како би они заузели њихова места. Ови што су завршили, ипак су одуговлачили, у смислу „знате ли колики је нама рачун, имамо право да још мало будемо овде”.

Шалу на страну, људи обожавају гужву и избегавају празне ресторане, јер ту не могу бити виђени. Бар је тако на Западу.

Овај проблем решио сам тако што сам сваком госту који чека плаћао по два евра да сачека код комшије који држи билијар бар. Добро њима, комшији и мени. Кад се испразне места позовем телефоном и он ми пошаље шесторо. За то време Јан и остали имали су времена да очисте сто и поставе нови столњак, запале нову свећу, врате флашу вина…

(Пиксабеј)

Три месеца после Јановог доласка приметио сам да се променила комплетна публика. Било је све више младих, студената, спортиста а све мање старих и фамилија. Одмах сам позвао другара из гимназије Мишу да ми промени ентеријер. Он је ошмирглао и лакирао столове, тако да сам бацио столњаке и салвете. За њихово прање, пеглање и изнајмљивање месечно сам плаћао пет хиљадарки. Више од кирије.

Уместо тога ставио сам подметаче од бафало коже за сваког госта и дебеле беле папирне салвете. Млади људи не воле уштогљене ресторане, више воле комоцију и ноншалантност. Ресторан је био све пунији.

После две године, једног дана, Јан је изненада нестао. Иселио се преко ноћи и оставио поруку од две речи: „Басје сори” (басје је деминутив од газда). Наравно, не може неко са факултетом вечито да ради у ресторану и то још код странца.

Живот је ишао даље, а ресторан је једно велико кулучење. Закључио сам да Бог кад хоће да казни човека, он му да мало пара да отвори ресторан.

Једне, такође сунчане недеље, у јуну, у ресторан је дошла већа група људи на вечеру. Пили су тако брзо пиво да смо нас двојица бармана једва успевали да наточимо оно сто су тражили келнери.

Око девет сати бару је пришао елегантно обучен човек, обријан до главе. Онај који је резервисао за ову велику групу. Погледао ме директно у очи и рекао: „Здраво мој басје”. Обрадовао сам му се као најрођенијем. По очима сам препознао Јана.

(Пиксабеј)

Сели смо у ћошак и рекао ми је да му је ово опроштајно вече са пријатељима, јер ће вечерас кад дође кући извршити еутаназију. Има леукемију, остало му је још пар месеци живота. Не жели да га нико пере у болници пред смрт.

У тренутку ме нешто пресекло. Не само због Јана већ и зато што сам против еутаназије и узимање улоге Бога у своје руке.

Тако збуњен одвалио сам: „Јан, па ви сте за вашим столом попили најмање по 15 пива по глави. Зар се не бојиш да ће алкохол и тај прасак којег имаш лоше утицати на твој организам?”

Он се искрено насмејао и рекао: „Е басје, басје мој. Ја ништа не препуштам случају. Питао сам доктора а он ми је рекао да ће алкохол у комбинацији са овим праском убрзати смрт.”

Сузе су ми саме наврнуле на очи. Побегао сам у кухињу, у ћошак да се исплачем. Испратио сам Јана на вратима. Он је био насмејан од ува до ува (као и увек). Нисам могао уста да отворим.

Сутра сам чуо, код комшије у билијар бару, да је Јан одвео цело друштво код себе кући. Наточио још једно пиће. И уз поздрав отишао је у поткровље где је извршио еутаназију.

 

Торнадо, Холандија.

 

 

Пишите нам 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика  

 

Коментари12
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Nikola
Strašno potresna priča. Ostavlja dubok utisak.
Autor price
Zahvaljujem se ljudiima dobre volje koji su ovde (svi od reda)ostaviili lepe komentare.To ce mi datii snagu da posaljem jos prica u nasu Politiku..
Putnik
Vase pisanje oplemenjuje. Do sledeceg citanja. Pozdrav
Maki
Eutanazija je asistirano (samo) ubistvo. Iako dobija na popularnosti, ostaje nehriscanski akt. Tacka
joca
zar je pridev hrišćanski pozitivna stvar
Бранко
Леукемија се у 95% случајева данас успешно лечи. Еутаназија се користи само за задње степенице и оне без наде.
Marko
Holandija je uvek prednjacila po liberalizmu i liberalnim zakonima (po meni, previse). Prvi su legalizovali eutanaziju, tako da su mozda kasnije izmene zakona i dovele do toga da covek moze sam se odluci na taj korak, onda kada smatra da treba. Verovatno mu je dijagnostikovan neizleciv oblik bolesti ili faza bolesti ili nesto slicno... Cuven je npr. slucaj kvadriplegicara u Italiji, koji nije bio smrtno bolestan i 9 godina se sudio sa drzavom da mu dozvole eutanaziju...
др Слободан Девић
Статистика је интересантна али релативистичка методологија. Иако 95% изгледа велики број, ако сте у оних преосталих "само" 5% онда вам живот постаје стопостотна ноћна мора - као и Јану, али и онима око њега ...
Djole
Bravo na čovečnosti kakva svest.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.