Шефе остало ми је још пар месеци живота

Била је сунчана недеља у мају месецу. Опет је двоје звало телефоном да кажу како не могу доћи на посао. Наравно, иду са фамилијом на пикник, јер ретке су овакве сунчане недеље са медитеранско плавим небом.  

Ко би данас ринтао у ресторану. Осим тога и ја сам крив јер ми пола радника ради на „полу бело“, па су захваљујући таквим статусом, у ствари, они газде, а не ја.

Пре него што је почела гужва, негде око 17 сати, у ресторан је ушао тршави, плави младић и без „добар дан” питао са врата: „Имате ли посла за мене?”

Рекао сам да имам и да се одмах јави код Миладинке у кухињу. Миладинка није имала времена ни да га погледа већ му је одмах тутнула кашику и мале филџане да их пуни путером и белим луком. То смо сервирали пре јела са две кришке француског хлеба. Гости су то жвакали док су гледали у карту јер смо имали велики избор јела, од балканске и интернационалне кухиње.

Гости су већ почели да улазе. Недељом сви журе јер је Схевенинген близу, баш као и Амстердам. Људи се враћају са викенда, сврате у ресторан да се наједу меса и кромпира и потом оду кући да се припреме за сутрашњи посао. Видео сам новог радника како трчи лево-десно, хоће да помогне да све иде како треба.

Кувари су слабо знали холандски па је Јан сам трчао за послом. Брисао је филџане од бутера својом скупом и лепом мајицом, јер није могао да пронађе крпу. У секунди ми се ова сцена урезала у главу и одлучио сам да га примим за стално. Осим тога, већ сутра сам га пребацио у салу и обучио да буде добар келнер. Баш овакви ми требају. Радан и вредан, а осим тога и Холанђанин. Готово 99 одсто мојих гостију били су Холанђани и сигуран сам да ће га заволети.

Јан је одмах прешао да ради у сали, радио је свим срцем а прихватили су га и гости и персонал. Сазнао сам у граду да је он дете са улице и да је одрастао без родитеља. Зато сам одлучио да му дам цео горњи спрат изнад ресторана, где се уселио са својом девојком и псом. Ионако тај спрат је зврљио празан.

Ја сам становао у другом месту. Јесте да је скупље, али ако станујете одмах изнад кафане и људи то чују, онда никада немате мира. Телефон и кућно звоно стално звоне. Овако имам радно време, од два до поноћи.

Јан је у међувремену научио да псује на српском. Тако је на шалтеру говорио роштиљџији Стеви: „Стево, дај, дај одмах, п… м… Највише је волео да сервира најскупље јело - сабљу.

Носио је велики овал на рамену и у лету фламбирао месо, док сам ја иза бара гасио сва светла и пуштао „Марш на Дрину'', прво тихо па све јаче. Успут је узвикивао сабља, сабља, сабља, бежи у п.м.

Стално је била гужва, многи су чекали да неко од гостију устане како би они заузели њихова места. Ови што су завршили, ипак су одуговлачили, у смислу „знате ли колики је нама рачун, имамо право да још мало будемо овде”.

Шалу на страну, људи обожавају гужву и избегавају празне ресторане, јер ту не могу бити виђени. Бар је тако на Западу.

Овај проблем решио сам тако што сам сваком госту који чека плаћао по два евра да сачека код комшије који држи билијар бар. Добро њима, комшији и мени. Кад се испразне места позовем телефоном и он ми пошаље шесторо. За то време Јан и остали имали су времена да очисте сто и поставе нови столњак, запале нову свећу, врате флашу вина…

Три месеца после Јановог доласка приметио сам да се променила комплетна публика. Било је све више младих, студената, спортиста а све мање старих и фамилија. Одмах сам позвао другара из гимназије Мишу да ми промени ентеријер. Он је ошмирглао и лакирао столове, тако да сам бацио столњаке и салвете. За њихово прање, пеглање и изнајмљивање месечно сам плаћао пет хиљадарки. Више од кирије.

Уместо тога ставио сам подметаче од бафало коже за сваког госта и дебеле беле папирне салвете. Млади људи не воле уштогљене ресторане, више воле комоцију и ноншалантност. Ресторан је био све пунији.

После две године, једног дана, Јан је изненада нестао. Иселио се преко ноћи и оставио поруку од две речи: „Басје сори” (басје је деминутив од газда). Наравно, не може неко са факултетом вечито да ради у ресторану и то још код странца.

Живот је ишао даље, а ресторан је једно велико кулучење. Закључио сам да Бог кад хоће да казни човека, он му да мало пара да отвори ресторан.

Једне, такође сунчане недеље, у јуну, у ресторан је дошла већа група људи на вечеру. Пили су тако брзо пиво да смо нас двојица бармана једва успевали да наточимо оно сто су тражили келнери.

Око девет сати бару је пришао елегантно обучен човек, обријан до главе. Онај који је резервисао за ову велику групу. Погледао ме директно у очи и рекао: „Здраво мој басје”. Обрадовао сам му се као најрођенијем. По очима сам препознао Јана.

Сели смо у ћошак и рекао ми је да му је ово опроштајно вече са пријатељима, јер ће вечерас кад дође кући извршити еутаназију. Има леукемију, остало му је још пар месеци живота. Не жели да га нико пере у болници пред смрт.

У тренутку ме нешто пресекло. Не само због Јана већ и зато што сам против еутаназије и узимање улоге Бога у своје руке.

Тако збуњен одвалио сам: „Јан, па ви сте за вашим столом попили најмање по 15 пива по глави. Зар се не бојиш да ће алкохол и тај прасак којег имаш лоше утицати на твој организам?”

Он се искрено насмејао и рекао: „Е басје, басје мој. Ја ништа не препуштам случају. Питао сам доктора а он ми је рекао да ће алкохол у комбинацији са овим праском убрзати смрт.”

Сузе су ми саме наврнуле на очи. Побегао сам у кухињу, у ћошак да се исплачем. Испратио сам Јана на вратима. Он је био насмејан од ува до ува (као и увек). Нисам могао уста да отворим.

Сутра сам чуо, код комшије у билијар бару, да је Јан одвео цело друштво код себе кући. Наточио још једно пиће. И уз поздрав отишао је у поткровље где је извршио еутаназију.

Торнадо, Холандија.

Пишите нам 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика