Недеља, 14.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Алексинац не заборавља НАТО злочин из 1999.

(EPA/STR)

На миран градић прва ракета испаљена је тог пролећа 1999. године после само 48 сати од почетка агресије НАТО-а на нашу земљу – 26. марта увече, око 20.15 часова. Пројектил испаљен из авиона који је пре тога дуго надлетао Алексинац, погодио је југозападни део варошице и уништио до темеља и у пепео претворио све што се налазило у индустријској зони између ауто-пута Ниш–Београд и Јужне Мораве и градског центра – Пољопривредни комбинат, главну аутобуску станицу, погоне конфекције, две ауто-школе, надалеко познати мотел „Морава”... Срећом, жртава није било.

Нико није могао да претпостави да је то у ствари био увод у крвави и незапамћени пир злочинца и агресора само десет вечери након тога, 5. априла увече.

Сирене су огласиле опасност у 20.20 сати, први пут после Другог светског рата. Мирно вече у Алексиначком Поморављу после злослутног и болног јаука сирена претворило се у слутње на несрећу и најгоре, најављена је смрт која је стигла нешто више од сата времена касније. Тачно  у 21.35 сати агресија у режији 19 најмоћнијих светских сила на СР Југославију и Србију, уз незапамћено и незабележно у историји гажење свих међународних правних норми, свих ратних конвенција и људскости, показала је своје право лице. И намеру, свакако.

Алексинац се те вечери и ноћи нашао међу градовима које је по нечијој замисли требало убити, међу онима који су највише и најтеже страдали. Авиони злочиначке солдатеске НАТО-а обрушили су се на град и испалили седам разорних пројектила, а онда у бришућем лету побегли у небо из којег су се мучки и појавили, оставивши иза себе пустош, угашене животе, осакаћене људе и разорене душе, срушене породичне куће и стамбене зграде.

У ноћи ужаса и страве 5. априла увече посејани су товари смрти на Алексинац. Погођено је срце градића на Моравици и Јужној Морави, срушено је четрдесетак породичних кућа, два велика стамбена објекта са преко стотину станова, Дом здравља, Хитна помоћ и друге здравствене службе, пословне зграде, трговине и локали, образовне установе...

До јутра и освита зоре спасиоци и комшије извлачили су из рушевина у улицама Вука Караџића и Душана Тривунца погинуле, унесрећене и повређене. Притекли солидарно и брзо у великој невољи, аутомобили Хитне помоћи из Ниша, Крушевца, Сокобање, Прокупља и других градова и места у овом делу наше Србије превозили су најтеже страдале на клинике нишког Клиничког центра. Двадесетак најтеже повређених и рањених Алексинчана те ноћи у бомбардовању збринуто је у овој нишкој медицинској установи, исто толико у алексиначкој болници...

За 12 житеља Алексинца, међутим, спаса није било. Погинули су те ноћи. А на осуду овог злочина у целом свету, нечувен и несхватљив одговор препун цинизма, објашњење НАТО злочинаца о случајној грешци, о „колатералној штети”, изазвало је још веће огорчење о „делима” тог и таквог „милосрдног анђела”.

У јутро и пре подне дан после погрома Алексинца, у срушен и уништен градић стигли су домаћи и међународни званичници из поштеног и мирољубивог света да се увере у разбојништво бахатих и нецивилизованих пилота северне алијансе.

Алексинац је тог 6. априла 1999. године, дан после страдања од поштеног и хуманог света назван „Српском Хирошимом”.

То, међутим, није ни на трен зауставило захукталу ратно-злочиначку НАТО машинерију, која је наставила „грешком” да убија цивиле и недужне по Србији и СР Југославији. У уништеном возу погођеном авио-ракетом на мосту у Грделичкој клисури живот су изгубили сви путници чија је угљенисана тела прихватила и ко зна где тог ратног пролећа однела родна Морава. Међу страдалим било је и четворо становника Алексинца и са њима дете од тек пет година. Април и мај ’99. донели су бол и сузе и Сурдулици, Нишу на који су бачене први пут свим светским конвенцијама забрањене „касетне бомбе” и у којем је живот изгубило више од 60 цивила, а преко 350 тешко и лакше рањено. Гине се под авио- ракетама на мосту преко Велике Мораве код Варварина, свуда диљем Србије...

А на десетак дана пре краја бомбардовања опет се Алексинац нашао на мети агресорских пилота – 28. маја на становнике Новог насеља испаљено је осам ракета и бомби. Погинуло је још троје становника овог градића, а десетак је повређено и рањено...

Укупно је на Алексинац и околна места током 11 недеља агресије испаљено 65 авио- пројектила, на сам град 21, погинуло је и од последица бомбардовања преминуло је 20 цивила, теже и лакше повређено више од стотину, срушено је потпуно 50, значајно урушено 120, а оштећења претрпело још 688 породичних кућа... У алексиначким стамбеним зградама неусловна су после бомбардовања била за становање и живот 752 објекта. Носиоци новог светског поретка од 24. марта до 11. јуна уништили су целокупну привреду и делом алексиначко здравство, школство и културу.

Нека ми буде дозвољено да цитирам поштованог колегу и некадашњег алексиначког новинара Часлава Васиљевића, који је после страдања Алексинца у априлу и мају 1999. године на Телевизији ВТВ, где је радио, рекао: ,,Последице ове катастрофе ће се дуго осећати. Не знам да ли ће се и када залечити ране овог безумља и бесмилса, али знам шта сам стално говорио приликом извештавања о бомбардовању и што ћу увек понављати: Живеће овај народ.”

Од почетка 16. века, тачније од 1516. године, када се у писаним документима први пут помиње, Алексинац је био небројено пута рушен и грађен, па опет рушен... Пролазиле су кроз њега и велике и мале војске и све га рушиле, жариле и палиле, уништавале до темеља.

На раскрсници светова и, како рече алексиначки песник Братислав Милановић „насред Балканске промаје”, судбина је Алексинцу одредила да нестаје и настаје, да буде симбол страдања, али и увек после тога, и попут феникса, симбол уздизања.

И, симбол непокора.

Коментари4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Nikola
NATO Agresori
Voja
Ponosni sam Aleksinčanin, koji je preživeo ovo ludilo...
Богдан Југовић
И не треба заборавити, а како се односе према нама, ни опростити. Јер, нити су се покајали за почињена злодела, нити су опроштај тражили. Нити ће. Као да је њихова перцепција да су Срби почаствовани чак и када им "цивилизовани" запад и зло чини.
sloba car
Nadam se i da će nato ambasadori doći da odaju poštu civilnim žrtvama. Uvek jako brinu o civilima.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.