Недеља, 26.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИСТОЧНА СТРАНА

Европа на прекретници, снови пали у воду

Апокалиптичан призор у месту Бородјанка у Украјини (Фото: Бета-АП)

Након што су Француска и Немачка због извештаја о ратним злочинима у украјинском месту Буча протерале један број руских дипломата, то су учиниле и Италија, Данска, Шпанија, Шведска... Као одговор, бивши председник Русије и актуелни заменик шефа руског Савета за безбедност Дмитриј Медведев најавио је стављање катанаца на врата европских амбасада у Москви.

Да ли је подела Старог континента од Баренцовог мора на северу до Црног мора на југу постала неминовност? И да ли ће ту поделу условити природне, друштвене, религијске, цивилизацијске и друге некомпатибилности или ће све бити тек резултат пропаганде? Како год било, Европа се поново нашла на прекретници. И поново не својом вољом.

Подсетимо, по окончању хладног рата (крај 1991) Русија се отворила према суседима и свету уопште. Једнако економски као и политички. Земље с којима је до тада била повезана Варшавским уговором препустила је њиховој судбини. Последњи совјетски председник Михаил Горбачов спремно је пружио руку пријатељства западним партнерима.

Нажалост, ова промена од стране тадашњих неприкосновених владара света, Американаца, није прихваћена добронамерно. Напротив, протумачена је као пораз Совјетског Савеза и саме Русије. А пораженом ваља наметнути своју вољу, треба га до краја понизити. Управо онако како је то својевремено учињено с постхитлеровском Немачком.

Међутим, евроазијски џин је сасвим друга прича. Из Другог светског рата је изашао као несумњиви победник, са свим правима и обавезама које је такав статус са собом носио. С тим у Вашингтону никада нису могли да се помире, убеђени да су само они, и нико сем њих, поразили Трећи рајх. И док се свет с надом окретао будућности, социјалним и другим променама, на западној страни Атлантика нису се одрицали дубоко укорењене револверашке логике.

У немогућности да сломе Русију, одлучили су да је издвоје од остатка европског континента, да је изолују. Украјина, са свим својим економским и социјалним невољама, показала се у том смислу као карта на коју ваља играти. Затечени Европљани могли су само да посматрају у шта их Вашингтон гура. Већини је забрањено да дешавања уопште коментаришу, укључујући и позиве на насилну промену власти у Русији. Другима (Пољска) паушално се додељује статус нуклеарних сила. Оно од чега су на континенту увек зазирали почиње да се дешава. Међуевропске несугласице све су отвореније. Свеопшти рат као да је поново на помолу.

Истовремено, вешто вођена пропаганда успела је за свега двадесетак дана Русе да претвори у „опасне људе”, оне којима не треба веровати, с којима је непожељно чак и пословати. Њихови спортисти, глумци, јавни радници бивају стављани на стуб срама, ознака „сделано в России” постаје неприхватљива, блокирају се руски информативни сајтови, државе намерене да се држе по страни бивају отворено уцењиване... Заједнички пројекат „Велике Европе”, од Лисабона до Владивостока, преко ноћи пада у воду.

Највећи страх Американцима задаје сазнање да се Русија окреће својим империјалним коренима, наравно сагледаним у савременим релацијама и у много чему сличним ономе што практикује данашња Кина. Али не у погледу ауторитарности државе, већ у смислу осећања заједништва са свима онима који живе на истој територији и у границама које су стварале генерације пре њих. А подсетимо, Кини је требало свега неколико деценија таквог постојања да у много чему достигне западни свет, па чак и да га превазиђе. Нешто што Америка никада није доживела иако је под своје окриље примала највеће светске умове.

Западу још увек остаје потреба за руским енергентима, за тамошњим тржиштем, радном снагом, прехрамбеним производима... Али колонијална времена одавно су за нама и дефинитивно не могу бити враћена. Русије се зато не одричу ни у Европи, ни у Америци. Напротив, покушавају на томе понешто и да зараде. Американци, на пример, убрзано повећавају откуп руске нафте, коју потом за скупе паре препродају Европљанима.

„Не могу да замислим сопствену државу у изолацији од Европе и такозваног цивилизованог света, тако да ми је тешко да на НАТО гледам као непријатеља”, говорио је Владимир Путин 2000. када је објављивао своје председничке приоритете на међународној сцени. До тог тренутка Русија и западни војни савез договорили су се да у потпуности обнове контакте и третирају се међусобно као стратешки партнери.

Међутим, Американци нису одржали реч. У међувремену су под своје узели савезнике некадашњег СССР-а, да би потом кренули и на саму Русију. Полазне тачке биле су новоуспостављене државе Грузија, Азербејџан, Јерменија, Казахстан… Без успеха. Ред је дошао на Украјину. Па и по цену европске будућности.

 

Коментари10
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

AM
Interesantno kako se u clanku skrece paznja samo na jednu temu: Zapad. A sta je sa cinjenicom da je Rusija ta koja je napala Ukrajinu i koja unistava, proteruje, ubija itd.? Ili cete negirati rat u Ukrajini?!
Zoran Raic
Odlican članak, potpuno tačno. Ovako u Evropi mogu da reaguju samo teško ucenjeni ljudi od strane USA.
Jorge
Čudna je prizma kroz koju autor promatra svijet. Možemo postaviti pitanje sebi da li nam ekonomska ovisnost lijevo ili desno osigurava sve što nam treba, no to je samo jedan aspekt civiliziranog društva. Potrebno je neku i o autoritarnom rigidnom režimu. Nesposobnost hegemona Putina da nametne interese Rusije kao relevantne je problem Rusije. U borbi za konačno sređivanje stvari u dvorištu (Ukrajina) doveo je rat u samu kuću (Rusija). Uspostava novog režima zahtjeva kreaciju, a ne destrukciju.
Dragan D
Vaša prizma nije uopšte čudna. Jednostavna je i već ofucana: hegemon, rigidni sistem, rat u Rusiji i ostale zapadne propagandne gluposti. A to da ćete da uspostavite novi režim biće "malo morgen". Rusi se sve više povezuju i ono što je naglasio autor članka je potpuno tačno. Što se Vašim gazdama gospodine Jorge to ne sviđa, baš briga i Putina i ruski narod.
U korist svoje štete
Kakva crna reč! Pa pogledajte apsurd koji se trenutno dešava. Amerika podstiče Evropu da uvede sankcije i na ruske energente, a istovremeno sama intenzivno kupuje rusku naftu. Šta je to u glavama evropskih političara, bolje rečeno čime li su ucenjeni da rade u korist štete svojih država i naroda?
Слободан
" А пораженом ваља наметнути своју вољу, треба га до краја понизити. Управо онако како је то својевремено учињено с постхитлеровском Немачком." Ово уопште није тачно због тога што смо ми у школама учили немачки језик а они у Немачкој нису учили српски или српскохрватски језик.
dusan1
Ali su zato učili i Francuski i Ruski i Engleski !

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.