Све што је направио била је школа позоришта

Комеморативни скуп поводом смрти академика Дејана Мијача, који је преминуо 5. априла у 87. години, редитеља који је поставио високе стандарде у српском позоришном изразу, одржан је јуче у Југословенском драмском позоришту, театру у којем је режирао своје комплексне представе: „Васа Железнова”, „Пучина”, „Родољупци”, „Путујуће позориште Шопаловић”, „Ревизор”, „Троил и Кресида”, Гардеробер”…

Од јединственог, господственог, мудрог Дејана Мијача опростили су се чланови његове породице, поклоници његове особене позоришне естетике, али и бројне колеге: Светлана Бојковић, Тихомир Станић, Бранимир Брстина, Милан Цаци Михаиловић, Исидора Минић, Милица Михаиловић. Од драгог Деше, како су га звали, опростили су се и Гордан Кичић, Јелена Ступљанин, Небојша Илић, Петар Бенчина, Бранка Петрић, Катарина Жутић, Паулина Манов…

‒ Опраштамо се од великог Дејана Мијача, који је много радио у ЈДП-у. Последњу режију имао је овде, „Вишњика”, али никада се није стварно опростио од ЈДП-а ‒ рекла је Тамара Вучковић, директорка ЈДП-а, опраштајући се од редитеља који је својим представама у овој кући културе „исписао” цео један сценски круг. Уследио је инсерт из представе „Покондирена тиква”.

‒ Био је редитељ мислилац. За њега није било тајни у позоришту, зато што је он био тајна. Увек је успевао да представама пуни сјај изнутра. Тражио је сваки тон од учесника представе. Намучио се у нашој средини препуној фалшера, али ни њима није било с њим лако. Мајсторе, мајсторе, зато му кажем. Збогом Дејане, драги пријатељу, задужили сте нашу културу ‒ нагласила је Вида Огњеновић, док је Владимир Костић, председник САНУ рекао:

‒ Питао бих Мијача: „Зашто сада?” Многи међу вама су истицали да је улазак Мијача у САНУ важан. Памтим када је неколико дана после избора дошао у САНУ на кафу да би питао шта сада треба да ради. Додао је и пророчки како нема још много времена… Мијач је покушао да на светло дана донесе једну другу истину. Знате сви о његовој мудрости, машти, а ја бих додао и отмености. Путуј Дејане Мијачу, нека ти је вечна слава.

Редитељ Егон Савин, са посебним поштовањем опростио се од свог професора Дејана Мијача:

‒ Говорио нам је о постављању гледалаца на привилеговано место. Позориште истином мора да победи свет. Гогоља је сматрао универзалним генијем, а режирајући Стерију пронашао је свој редитељски рукопис. Говорио је да глумац најбоље глуми оно што најбоље разуме и да је Чехов наш најбољи пријатељ.

Глумац Срђан Тимаров прочитао је текст књижевника Љубомира Симовића чија дела је Мијач са посебним надахнућем режирао: „Колико година је од позоришта добио, Мијач је позоришту увећано и обогаћено вратио. Показао је да је позориште велика илузија”, записао је Симовић, док је Бранко Цвејић препричао један разговор са Мијачем:

‒ Када је почео да ради у ЈДП-у, био је већ овенчан славом. Позориште је за њега била уметност игре, али увек промишљена. Његова уметност је била слободна, али и сурова ‒ приметио је Цвејић уз последњи поздрав од свог драгог колеге и пријатеља: „Довиђења Дешо, видећемо се у некој новој подели. Биће то громогласна подела.”

Светозар Цветковић обратио се видео-поруком из Њујорка: „Завидео сам му. Надао сам се да ћу и ја бити на сцени и проговорити нешто с њим. Слика моје младости се касније претворила у реалност. На мој позив, покуцао ми је на врата Атељеа 212. Већ је исписао легенду. Договорили смо се да ради Крлежу. Све што је направио била је школа позоришта. У позориште је ушао Јездић, Јелена Ступљанин, а Ђуза опет заволео позориште.”

Од свог блиског пријатеља и редитеља Дејана Мијача, са којим је делио свој сценски опус, дирљиво се опростио и Воја Брајовић:

‒ Умро је Дејан Мијач, остало је ћутање. Он је наш Чехов, лечио нас је позориштем. Филозоф, храбри редитељ, ненадмашни циник. Успео је да своја размишљања о човеку и друштву искаже својим позоришним режијама. Ја сам овде одабрао нешто што је њега јако окупирала у његовим мислима, а то је о Чехову. Ово су нека његова размишљања: „Око Чехова се стварала прва велика кланица око његових идеја. Треба у том тренутку поправити свет, а Чехов на то каже свет је у злу уснуо. Занимљиво је да се на руском лекар зове врач. Враџбина у суштини значи да нема помоћи. Постоји теза шта је болест, а шта је свет.” Зато су у његовим драмама доктори тако беспомоћни. Дејан је наш Чехов. Лечио је позориште…

Дејан Мијач рођен је 17. маја 1934. у Бијељини: отац Божидар био је свештеник, мајка Ружа учитељица. Растао је у селу Дивци, основну школу и гимназију завршио је у Ваљеву, а затим дошао у Београд на студије режије, у класи професора Вјекослава Афрића. Дипломску представу „Плуг у звезде” режирао је 1957. у тузланском Народном позоришту… Члан Српске академија наука и уметности био је од 2021. године.

После комеморације, сахрањен је на Новом гробљу.