Зашто је Штајнмајер сада понижен

У овој недељи ресетовања светског геополитичког и економског поретка догодило се много лоших ствари. Не зна се коме су ови дани били тежи: да ли украјинским становницима или припадницима „Азова” и страним инструкторима који су у клопци „Азовстала”; да ли Путину, коме је потопљена крстарица „Москва”, или свима онима којима је Америка у срцу док гледају како се Бајден рукује с ваздухом; да ли Кини којој су амерички сенатори усред Тајвана поручили да ће „платити високу цену” због подршке Русији или Казахстану, који покушава да не изгуби подршку ни Запада ни Москве.

НЕМАЧКО ИЗВИЊАВАЊЕ: Ипак, у једноме, дилеме нема. Особа која је доживела највеће понижење био је председник Немачке Франк-Валтер Штајнмајер. Одлучио је да прихвати позив пољског председника да с лидерима балтичких земаља посети Украјину. Међутим, из Кијева је поручено да није добродошао. И то након што је Немачка имала доста разумевања за Украјину и слала своје оружје. Одавно се није догодио већи дипломатски скандал. Штајнмајер се из Варшаве вратио кући, а лидери Пољске, Литваније, Летоније и Естоније одласком у Кијев „послали су снажан сигнал паневропске солидарности с Украјином”. А у Кијеву су желели да виде канцелара Олафа Шолца, с којим могу да се договоре о слању наоружања, ембаргу на испоруке нафте из Русије, добију одлуку о војној и економској помоћи или гаранције за пријем Украјине у ЕУ.

Штајнмајеру је одбијен пријем у Кијеву због блиских веза с Русијом и подршке „Северном току 2”. Ово све чак не би било толико страшно да се немачки председник од дана свог реизбора, 13. фебруара, није понашао као да је свих претходних деценија грешио. Неколико пута се изјаснио у прилог Украјини и неспретно се извињавао. Дословно је рекао да је његова политика у вези с гасоводом била погрешна јер је Немачку коштала „поверења њених европских партнера”. А уочи планиране посете Украјини рекао је да је повратак на нормалне односе с Русијом немогућ док је Путин на власти. Отприлике исто оно што је рекао времешни Бајден, па су после његови сарадници морали да „пеглају” кикс говорећи да је то рекао „из срца”, да је изјава била емотивна и да у Вашингтону не намеравају да руше руског председника. Ако је за утеху Штајнмајеру, администрација Зеленског била је само гласник лоших вести. Берлину је јасно да је поруку послао Вашингтон.

ЕВРОПСКИ ЈАСТРЕБ: Европским званичницима рат у Украјини, и то овај који је почео 24. фебруара, а не онај од пре осам година – брише дипломатски речник и буди неочекивану оштрину. Тако ће Ђузеп Борељ, који се до сада ни по чему није истакао, остати запамћен као човек који је у 75. години постао „европски јастреб”. Наиме, шеф европске дипломатије је на друштвеној мрежи написао да овај рат „мора бити добијен на бојном пољу”. Није рекао ни како ни по коју цену, нити да европски одбрамбени концепт ЕУ, који предвиђа значајно повећање војних буџета, има само једну касу, а она је преко Атлантика.

Док Европљани буду штедели топлу воду, возили се бициклом уместо аутомобилом или радили од куће како би што мање новца послали у Москву, мораће још више да штеде за војску и течни амерички гас. Јединства у некадашњем мировном европском пројекту нема. Аустријски канцелар Карл Нехамер је отишао у Москву, не да с Путином разговара о Украјини, него да види да ли ће Аустрија добијати гас и по којим условима. Орбан је због тога већ изгубио пријатељске односе с Пољском и сасвим нарушио мали савез европских побуњеника. Додуше, Вишеградску групу је време прегазило јер је промењена „реалност на терену”. Сада је формирана подела на оне државе које, како каже Нехамер, сматрају да санкције треба да буду болне за Русију, а не за ЕУ и оне које су спремне да се туширају хладном водом док Русија не пропадне. Он је рекао да Аустрија није усамљена у овом ставу и да тако мисле и Мађарска и Немачка. Ако се председник Немачке толико извињава због своје политике, а канцелар само каже да је „изненађен” овим понижавајућим недипломатским потезом, онда није ван памети закључити да заправо Аналена Бербок води немачку политику.

ПОЉСКА ДЕСНА РУКА: Током своје европске историје, коју су обележили „пољски водоинсталатери” и антимигрантска запенушаност, Пољска је коначно добила значајну улогу у ЕУ захваљујући ономе што се „некада звало русофобија, а сада је постало мејнстрим”, како то рече Моравјецки. Пољска је, уз балтичке земље, постала десна рука САД у Европи. Уколико се Шведска и Финска придруже НАТО-у, а то изгледа извесно – Русија ће имати више званично регистрованих противника. Иако ће то више него удвостручити границу Русије с алијансом, суштина се не мења много: долази до легализације ситуације која је давно успостављена. Дмитриј Медведев каже да је Русији практично свеједно да ли је у савезу 30 или 32 државе. Ипак, то ће изискивати појачавање копнених јединица и ПВО-а, као и поморских снага у Финском заливу, што није мало.

С друге стране, САД ће јачањем НАТО-а оснажити свој утицај у Европи и истовремено властити војноиндустријски комплекс. Али то може да буде и међуциљ јер ни Запад ни Русија не искључују војни окршај. Како се чини, најгласније у исказивању добродошлице у западну војну алијансу су британска и немачка министарка спољних послова Лиз Трас и Аналена Бербок. А оне се не извињавају.