Уторак, 26.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Хоћу да видим мртве

(Специјално за „Политику” од дописника Танјуга из Авињона)
Француски позоришни редитељ Станислас Норде отворио је питање места које данас има политичко позориште, на управо завршеном фестивалу у Авињону, након што је његова представа „Систем“, по текстовима Немца Фалка Рихтера, побудила велику пажњу публике.

Норде је направио монтажу фрагмената Рихтеровог дела, у којима овај аутор млађе генерације износи радикалну критику западног „система“, либерализма који дехуманизује појединца и медијске манипулације која искривљује представу о ратовима на Косову, у Авганистану и Ираку.

Француски редитељ млађе генерације наставља своје истраживање позоришта као неке врсте трибине на којој се износи истина о свету у коме живимо.

„Допада ми се идеја да поставим савремени текст који има везе са стварношћу. Нисам за то да поставимо класичне представе које треба да говоре о данашњици, да, на пример, Есхилове „Персијанце“ представимо као алегорију рата у Ираку. Боље је поставити на сцену оно што се данас пише и зато сам се окренуо Рихтеру, након што сам прошле године поставио младог Италијана Фауста Паравидиноа. Желео сам да наставим дијалог са публиком о политичком позоришту“, каже Норде у интервјуу за „Политику“.

Представу почињете текстом писаним у маниру агитпропа, неку врсту манифеста против администрације америчког председника Џорџа Буша, да бисте у другом делу склизнули у фикцију и завршили с хиперреалистичким текстом…

Применио сам скоро хронолошки приступ – први текстови које је Рихтер написао су готово документарни, док је касније истраживао друге форме.

Први део је веома ангажован, али његово позориште је веома различито од позоришта агитпропа из седамдесетих година. Његов циљ је пре свега освешћење и постављање питања. Рихтер на различите начине изражава свој бес, јер у основи његових текстова је бес.

За разлику од медија, који мељу информације, његова амбиција је да покаже да у позоришту имамо времена да саслушамо, да се подсетимо и останемо будни.

Представа даје глобалну визију система –  утицај на друштво, на породицу и појединца…

Систем се посматра из више углова, како функционише у односу на масу, у односу на индивидуу и породичну ћелију, како се свуда увлачи и сише крв попут вампира.

У Француској је последњих година упркос свему било тешко превише критиковати САД јер сте оптуживани за антиамериканизам. Рихтер се, међутим, не устручава да директно и снажно нападне Џорџа Буша, не Американце, већ идеологију неоконзервативаца, својим „Fuck George Bush“.

Док у првом делу говори у своје име, у трећем делу даје реч „непријатељу“ – финансијским консултантима, који имају свој посебан речник и идеологију. Велики монолог из уста ултралиберала се завршава паролом алтермондијалиста „Другачији свет је могућ“.

Иако је у питању радикална критика система, ово позориште не позива на улицу. Коме се обраћа?

Рихтер је приметио да када новинари позову на рат, то функционише, људи умиру, а када он пише против рата то не функционише, јер је то уметност. Уметници могу само да шаљу упозорења, немају моћ да измене свет. Али када је култура потцењена, онда мање круже идеје и речи. Рихтерово позориште није дидактичко, није осмишљено да би било изведено у фабрикама или трговима. Оно се не обраћа радницима, већ освешћеној средњој класи која посећује позоришта, као што каже Пазолини у свом „Манифесту за ново позориште“.

Рихтерова мета су у великој мери новинари…

(/slika2)Налазимо се у периоду у коме имамо осећај да нам масовни медији или ништа не говоре или нам дају лажне информације. Рихтер се у једном тренутку пита да ли треба укинути новинаре, док на другом месту каже да се, када је реч о извештавању о ратовима, у највећем броју случајева задовољавају информацијама које добију од НАТО-а.

Када каже: „Хоћу да видим мртве, хоћу да видим снимке из Гвантанама“, то је нешто што га опседа, зато што од тренутка када немамо информацију не можемо да створимо мишљење. Он се зато ставља у улогу новинара и посматра актуелности. „Систем“ би требало писати свака три месеца, као хронику.

Представа говори и о „идеологији“ људских права, због које су европски интелектуалци често склони да се ангажују…

…иако некада не познају довољно ситуацију. Сваки пут кад сам се за нешто јавно заузео одлично сам знао о чему се ради – то је било поводом социјалног статуса уметника у Француској и када је реч о странцима без боравишне дозволе.

Сећам се да су ме у тренутку рата у Босни позвали да учествујем у штрајку глађу, што сам одбио, не зато што нисам желео да се ангажујем, већ зато што нисам био сигуран да имам добре информације. Чинило ми се веома погрешно да се ангажујем на једној страни, јер сам осећао да не познајем суштину сукоба. Могао сам само да кажем: „Прекините рат“, али се сећам да сам рекао себи да је ситуација исувише сложена да бих ја, као француски уметник, могао да се укључим.

Да ли је политичко позориште актуелно у Француској?

Није, јер постоји известан трауматизам од седамдесетих година, када је политичко позориште било снажно. Са друге стране, у Француској никада заиста нисмо били у правој кризној ситуацији и политичко позориште зато није тако снажно као у неким другим земљама, у Белгији, на пример, где је оно у повратку, што има везе са тренутном ситуацијом.

У Француској многи мисле да је политичко позориште прошлост, али реакције публике говоре о потреби за оваквим типом позоришта.

Шта је за Вас политичко позориште данас?

Више се ослањам на дефиницију позоришта Петера Вајса него Брехта, пре свега на његов текст „Белешке за документарно позориште“ – како позориште може да замени органе информисања, који више не врше своју функцију, како би рекли истину о стварима?

Зато је текст код Вас у првом плану и глумац који се налази на огољеној сцени…

Покушавам да ставим глумца у центар и да му допустим потпуну слободу кретања на сцени. Режија ме све мање интересује, више ме привлачи педагошки гест. Због тога поново налазим задовољство као глумац, као што је то био случај када сам радио са Анатолијем Васиљевом.

Са Васиљевом сте на Авињонском фестивалу радили на тексту „Тереза филозоф“, једним од класика порнографске литературе…

Сусрет са Васиљевом, кога дуго ценим, био је изузетан. Открио ми је многе ствари које нисам знао о себи као глумцу. Начин на који извлачи из глумца оно што је замислио није далеко од онога што и сам примењујем у мом педагошком раду са глумцима.

Глумили сте и у филмовима, од којих је најпознатији „Три боје: плаво“ Кшиштофа Кишловског. Како је изгледао рад са славним пољским редитељем?

То је био диван сусрет, Кишловски је био изузетан човек. Филм ме никада није много привлачио, нисам у њему налазио магију коју има позориште, иако ми је отац био редитељ, а одрастао сам на снимањима пратећи мајку, која је из позоришта прешла на филм. Позориште сам открио случајно, независно од родитеља, кад сам имао 15 година.

Али када сам радио са Кишловским то је било нешто друго, јер сам био ближи позоришту. Кишловски није само правио покретне слике, већ је имао и снажан однос са глумцима, био је прави режисер глумаца.

Ове године сте добили и престижну британску награду „Лоренс Оливије”, за поставку Дебисијеве опере „Пелеас и Мелисанда“…

То је активност којој се посвећујем поред позоришта, најпре зато што ми омогућава да радим у иностранству, у другим културама. У Француској имамо снажну позоришну мрежу и толико могућности да ретко путујемо. Не могу да кажем да је мој рад на опери одмор, јер се много ради, али ми пре свега помаже да се за тренутак одвојим од позоришта.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.