Учим да прихватам тугу

Двадесет шестогодишњу глумицу Исидору Симијоновић заволели смо у серијама „Јутро ће променити све”, „Убице мог оца”, „Мочвара”, „Породица”... а недавно смо је гледали и у „Азбуци нашег живота”, по роману Мирјане Бобић Мојсиловић, која ће, како сазнајемо, имати и другу сезону. За „ТВ ревију”, ова лепа харизматична глумица прича о својим лепим и оним мање пријатним тренуцима у животу.

Ваш најсрећнији моменат?

Летос на Хвару једно јутро пробудила сам се сама око шест, пола седам. Дан је тек почињао. Гледала сам кроз прозор тек понеког пролазника како шета и и слушала море које је понављало таласе. Дисала сам и нисам бринула ни о чему. Само сам гледала најлепши призор на свету.

Шта Вас растужује?

Свашта. Учим да прихватам тугу. Она мора да дође с времена на време. Мала или велика. Из различитих разлога. Да би отишла мора да прође. Кад год се трудим да је игноришем, она се врати још јача и то кад је не очекујем. Зато покушавам кад имам могућност да је пустим да мало буде ту, па да иде.

Најлуђе што сте урадили?

Не знам. Не сећам се шта је најлуђе. Нисам се попела на неку планину или тако нешто.

Због чега се кајете?

Трудим се да избегавам то кајање, то ме нервира. Анализирам ситуације, извлачим из њих поуке. Покушам да видим шта је било добро, а шта не. Да ли сам погрешила или нисам. Ако јесам поједем се мало, урадим колико могу да то поправим и онда сам научила да треба ићи даље. Јер ако се заглавим у кајање, то је као нека каљуга, не можеш да изађеш из тога. Ето, чак су и речи некако сличне.

На шта сте најпоноснији?

На све своје мале победе.

Најлепши део дана?

Ручак.

Чега се плашите?

Плашим се висине.

Омиљени писац?

Кнут Хамсун и Габријел Гарсија Маркес.

Редитељ?

Немам једног омиљеног. Волим Урлиха Зајдла, Линча, Тарантина, Алмодовара... Волим да гледам различите филмове, ауторе, жанрове. Волим да се изненадим.

Глумац?

Хоакин Финикс, Мерил Стрип, Хелен Мирен, Жилијет Бинош

Филм?

„У твојој глави” („Inside out”). То је цртани филм, али ја му се враћам с времена на време. Мислим да је веома драгоцено и одраслима да га погледају.

Серија?

Ух, тешка су ово питања. Одлучити се баш за једно нешто, за мене је можда и немогуће. Да је домаћа била би „Вратиће се роде”, да је страна рекла бих „Нормални људи”, по роману Сали Руни.

Имате ли идола?

Немам. Нисам тај тип. Дивим се разним људима, успут у животу на различитим стварима.

Кога волите?

Волим своје најближе људе. Знају они ко су и надам се да знају колико их волим и колико сам им захвална што су ту.

Ваш хоби?

Хеклам и шијем. Идем и на часове шивења и кројења. Радује ме процес стварања одевног предмета, а највише ме радује када је готово и када то што сам направила први пут обучем.

О чему сањате, маштате?

Маштам о томе да имам кућу негде ван града. Са великим двориштем. Или негде у природи… Да мој пас може да трчи около колико год хоће. Да се чују птичице и да сија сунце.

Улога којој тежите?

Волела бих да играм Госпођицу Јулију.

Шта бисте волели да поправите код себе? А шта да научите?

Волела бих да не правим паузе у тренирању и да се боље храним. Углавном кад год почнем да снимам или спремам представу, дешава ми се да не стижем да водим рачуна о томе.

Шта тренутно снимате, где играте?

Припремам једну нову представу, са једним младим редитељем, тако да сам у пробама. А можете ме гледати увек у мом Београдском драмском позоришту у „Сумраку богова”, „Цементу”, „Лилиому”…или у Звездара театру, Битефу, где год дошли – добро дошли!