Четвртак, 30.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
БЕЛЕШКЕ С ПУТА: АБУ ДАБИ И ДУБАИ

У Музеју будућности и Лувру на Блиском истоку

За све нас који немамо милионе долара да платимо улазницу за свемирска искуства Безоса, Маска и Бренсона путовање до свемирске станице у летелици могуће је за 40 долара и траје четири минута
Улаз у Музеј будућности у Дубаију (Фотографије Г. Пешаковић)

„Уметност је најкраћи пут од човека до човека”

Да ли сте пожелели да посетите музеј Лувр и да слетите на свемирску станицу? Путовање у Дубаи и Абу Даби на необичан начин испуњава обе жеље.

Крајем фебруара 2022. у Дубаију отворен је Музеј будућности. Лувр можете, осим у Паризу, посетити и у Абу Дабију. Одакле почети?

Можда од најмлађе посетитељке, која није напунила ни два месеца и, упркос великом броју посетилаца, звукова и боја, мирно je спавала или се повремено освртала на нас, који  само овде у музеју можемо закорачити у будућу 2071. годину, када ће она постојати и стварати. Први утисци, који одузимају дах, инспирисани су погледом на Музеј будућности с улице. Осећам радост гледајући ову зграду, која спаја земљу с човековом креативношћу и погледом у звезде и трагањем за новим знањима. Само ради овог доживљаја вредело је доћи.

Одлазак у свемир

У реду у коме чекамо да уђемо у наш свемирски брод, који ће нас одвести у свемир (какве ли моћне речи свемир – тамо где влада мир), чују се различити језици људи са свих страна света.

Врата се отварају и свемирска капсула прима нас да нас уздигне у висину и изван времена. За све нас који немамо милионе долара да платимо улазницу за свемирска искуства Безоса, Маска и Бренсона, путовање до свемирске станице ОСС у летелици „нада” могуће је за 40 долара и трајаће четири минута. Боравак на њој потрајаће много дуже.

Свемирска станица, а ван космоса

И док гледамо како се одвајамо од земље, а природа и градови постају све мањи, а малена беба мирно спава у недрима своје маме, пролазе вам кроз главу различита осећања – како ће бити, како би било да можемо отворити врата 2071. године. А онда се изнад вас надвија велика округла свемирска станица ОСС и полако се њена врата отварају. Главна замисао станице јесте да омогући пренос сунчеве енергије на Месец, а одатле на Земљу. Када би само послушали Николу Теслу, проблем енергије било би много једноставније решити.

У свемирској станици можете постати добровољац за различите позиције, био-дизајнера, амбасадора свемира… Улазим у најнеобичнију библиотеку од хиљаде и хиљаде малих стаклених „књига” које су у ствари ДНК истог броја различитих врста.

У следећој лабораторији научник ми објашњава истраживања која треба да доведу до стварања нових био-врста способних да преживе ватру и загађења. Он објашњава да ће то бити генетски модификоване врсте. У лабораторијама учимо о различитим покушајима да се спасе живот у води, ваздуху и на земљи. И полако долазимо до места опуштања, медитације и повезивања с нама самима и нашим осећањима. У години 2030. предвиђа се да ће депресија постати болест број један у свету.

Полако се спуштамо до повратка у садашњост. У простору посвећеном будућности данас, издвајам једну спознају: „Највише воде одлази у пољопривреду. Највише загађења воде долази из пољопривреде!” А онда и изјава научника који раде и производе биљке на начин који смањује употребу воде и простора и утицај временских прилика. На овај начин може се произвести сто, уместо једне или две, сетви годишње, и на Јужном и Северном полу, као и у тропским деловима света.

А, сада, повратак у стварност. У Дубаију живе три групе људи: емирати, туристи и имигранти. Ових првих је најмање али су најмоћнији, а највећи број оних који раде, запослени су у државним установама. Туристи су категорија која расте и доприноси развоју земље. Имигранти су ти који чине да, не само у Дубаију, већ и у другим емиратима, привреда функционише, од производње до услужног сектора. Ова последња група може се поделити на оне који долазе из Индије, Пакистана, јужне Азије, Африке и на оне који долазе из САД и Европе. Њихов статус ни послови које раде нису исти. А када су исти, они који долазе из САД и Европе значајно су више плаћени.

Да би се осетио живот у овој земљи, треба провести време с групом која доминира у њој – имигрантима. Зато, прихватам позив Назима, који је дошао из Индије у Дубаи пре четири године, да ми покаже град. Недавно је добио сина, који је сада у Индији, али се нада да ће му се породица ускоро прикључити пошто малишан напуни годину дана. Уколико му се породица придружи, биће то једна од ретких, јер углавном мушкарци долазе на рад овде, а породице остају у земљи из које су дошли.

Одводи ме у део, како каже, који ниједан туриста никада неће посетити – део града где живе имигранти. Излазимо из кола и први осећај који имам јесте да су овде жене изумрле! Непрегледне колоне мушкараца су око мене у свим правцима. Од око 10 милиона становника УАЕ, више од 70 одсто су мушкарци.

Одлазимо до центра где се сви окупљају. Гледам редове пред банкоматима где ће положити зараду данашњег дана, која ће вероватно већ наредног дана доћи до њихових породица хиљадама километара далеко. Ту су и улични продавци, као и део с различитим, углавном индијским ресторанима брзе хране.

Током боравка упознала сам имигранте из Пакистана, Индије, Сијера Леоне и младу жену из Кеније. У разговорима с њима две теме провејавају. Шта је најбоље у Дубаију? Безбедност, ред и поредак! И осећање бесконачне усамљености. Како проводe време после посла? Вратe се у своју собу (или стан, што зависи од тога колико могу да одвоје за станарину, па неки деле собу, неки стан, неки лежај) и гледају филмове, играју видео-игре, дописују се са својима, браћом, сестрама, женом…

Абу Даби је платио око 525 милиона долара за коришћење имена Лувр и око 745 милиона долара за позајмљене експонате

Када говорим о људима, ево и једног сусрета и с правим грађанином Емирата, и то не било којим, него полицајцем. Једнога дана, ушла сам у саобраћајни шпиц. После безуспешних покушаја да зауставим такси, одлучујем се да затражим помоћ од полицајца. Прилазим његовим колима и обраћам му се за помоћ. Он с осмехом излази из кола, врло висок и леп, одлази до пута на коме пет колона возила језди. Стаје на ивицу. Сви стају. Трака њему најближа прави размак да може да прође, а таксисти пале своје лампице да су слободни. Прилази најближем и пита га да ли је слободан. Одговор је само један! Захваљујем му на арапском и енглеском.

Занимљиво је да се казна никада не плаћа полицајцу, већ се плаћа на уличним киосцима или се оде у полицијску станицу. Постоји и апликација преко које можете да пошаљете слике саобраћајне незгоде и одмах одреде ко и колико треба да плати казну. Како би се смањио шпиц, на најоптерећенијим деоницама у Дубаију уведен је посебан систем дa региструје кола која у шпицу пролазе и наплаћује директно путарину.

У Абу Дабију својом архитектуром, визијом и интересантним концептом сарадње пажњу привлачи музеј Лувр. Музеј будућности и Лувр, сваки на свој начин, симболично представљају ова два емирата. Дубаи окренут будућности, отворенији за нове идеје и пројекте. Абу Даби, традиционалнији, с доминантном нафтном индустријом и мањом разноликошћу привреде, достојанственим традиционалним зградама и елегантном сигурношћу главнога града. У Абу Дабију се налази и стаза за формулу један, а и максимална брзина на ауто-путевима је виша него у Дубаију, чак 140 км!

Преговори између Француске и Абу Дабија трајали су дуго и чак три француска председника била су потребна да би се до споразума о музеју дошло. Највећи поборник овог пројекта с Француске стране био је Жак Ширак, па се једна улица и зове по њему.

Caption

Споразум има ограничено време трајања, а износ који ће француска страна примити je импозантан, око 525 милиона долара за коришћење имена и око 745 милиона долара за позајмљене експонате. Интересантно је да је, непосредно по потписивању овог споразума, Француска добила зелено светло да отвори своју војну базу у Абу Дабију. Противника сарадњи с УАЕ било је много, а и у току саме изградње различите организације и појединци подизали су свој глас против. Локалне власти, па и сам архитекта Жан Нувел демантовали су лош однос према радницима, имигрантима, одузимање пасоша, кашњење плата, нехумане услове живота.

Као да плута у мору

Овај музеј вас задивљује и пре уласка. Док му прилазите, чини вам се да плута у мору.

 За улаз у музеј је, осим карте, потребан негативан ПЦР тест и потврда о двострукој вакцинацији. Слично је и на другим местима, од хотела до културних простора на обали мора. Овај музеј вас увлачи у људску историју, у ратове и религије, у начин живота кроз векове и уметност која је све то пратила. Док прелазите из једне епохе у другу, на прозорима вам се пружају предивни призори објеката осмишљених и постављених на тераси здања, као и поруке које вам остају у памћењу. „Уметност је најкраћи пут од човека до човека” „Мудрост почиње с питањима,” „Човек је подигао превише зидова, а премало мостова”.  Улазим у малу пројектну салу у којој се приказује документарни филм, и у трену у коме сам ушла, слушам ове речи „стварамо нове приче како би умањили тежину старих прича”.

Музеј нуди и посебан део за децу. По изласку срећем неколико парова из Француске. Питам их шта мисле о музеју. „Задивљујуће! Организација, експонати, све је на нивоу.”

Запис у камену

У спољном делу музеја посетилац се осећа као да је „поливен” сунчевом кишом која се пробија кроз куполу музеја, а чије чари можете сигурно најбоље осетити у летњим врелим данима. Ово је простор да застанете и дивите се симбиози метала, архитектуре, уметности и воде која је свуда око вас. Када зађете још мало дубље унутар овог простора, сусрешће вас птице на маленом базену и неприметно вас усмерити на огромну камену структуру на којој се могу читати одломци из књиге великана 16. века и француске ренесансе Мишела де Монтања. Његово чувено питање „Шта знам?”, које подсећа на Сократову тврдњу „Знам да ништа не знам”, подстиче вас на размишљање. Да ли би постављањем овог питањa или прихватањем ове тврдње разумевање других људи и сарадња с њима брже постало реалност.

Оаза опуштања

У оази опуштања Ваха пробамо различите начине релаксације, од ходања по песку (није прави, али ствара исти осећај, макар на стопалима), преко проласка кроз различите звучне просторе, до откривања колико наши дланови могу да осете. Мене привлачи једна у којој окупљени око округлог стола, и свемиром испред њих, треба да јединством жубора гласова, који одзвањају као код будистичких молитви, покрену снагу коју имамо и усмеримо је ка заједничком циљу.

У аутобусу се возе будући лидери

Посебан део у музеју предвиђен је за наше хероје будућности, наше малишане до 10 година и њихов простор у коме откривају нове могућности и обогаћују своју способност маштања. А када је о деци реч и ово: спазила сам на улицама Дубаија школски аутобус на коме је писало „У аутобусу се возе будући лидери!”

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.