Недеља, 03.07.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ДНЕВНИК ЗАЉУБЉЕНИКА У ПОСАО МАШИНОВОЂЕ

Да се поново родим, опет бих возио возове

У железничкој хроници Зорана Ђурђевића су вожње последњих возова са старе Главне железничке и из Топчидера, премијере модерних „флирт” гарнитура, као и недавно прво путовање „Сокола”
Зоран Ђурђевић на радном месту (Фотографије Д. Мучибабић)

Околина Ражња, крај седамдесетих прошлог века. Зоран Ђурђевић трчкара уз пругу нестрпљиво ишчекујући звук локомотиве. За малог дечака игра уз колосеке и хук возова нису били пролазно дечје одушевљење јер је још тада знао да жели да буде машиновођа. Та жеља се Зорану, који је младалачке дане провео уз пругу и Јужну Мораву, остварила 30. јуна 1993. када је са непуне 23 године и постао машиновођа српских железница.

Зоран, у чијим очима се и дан-данас види колики је заљубљеник у посао, колико му је то у крви, недавно, 19. марта, добио је прилику да са колегом Сашом Ранчићем, даблдекер „Соколом” повезе прве путнике на брзој прузи Београд – Нови Сад.

– Нисам веровао да ћу доживети ово, верујте. Мислио сам: „Доћи ће пензија, али ја нећу дочекати да возим на брзој прузи.” Међутим, како се ближио дан пуштања у рад пруге, све више сам веровао. Сад сам толико срећан. Моја срећа је неизмерна, не знам чиме то описати... Доживео сам тих 200 километара на сат – прича Ђурђевић са дечачким сјајем у очима.

Пре него што је повезао „Сокола” на прво званично путничко путовање, у октобру 2021. са колегом је послат у швајцарски „Ерлен” на седмодневну обуку на испитној станици.

– Воз је тамо пролазио сва испитивања. Из „Ерлена” смо донели сертификат о стручности, о руковању гарнитуром, и онда смо то знање пренели на остале наше колеге – наводи Ђурђевић који је шест, седам година раније ишао и у Румунију на обуку на тест полигону за управљање чувеним „Штадлеровим” црвеним „флирт” возовима.

– Када је тај воз дошао, радили смо и овде испитивање. Потом, маја 2015, био сам и на Сајму када је воз представљен и грађанима. А онда, 26. јуна 2015. тачно у подне први сам повезао путнике тим возом за Нови Сад. Исте године у октобру возио сам и први „флирт” воз „Морава” за Ниш – истиче Ђурђевић који у даху, прецизно, као најбољи железнички хроничар, наводи све датуме и бројеве локомотива и путничких гарнитура.

За једног машиновођу, који је био у прилици да први вози „флиртове”, а онда и „Сокола”, већ ови детаљи довољни су да се његова каријера може сматрати успешном. Али, Ђурђевићев железнички дневник носи још много прича за памћење и понос.

Зорану је указано поверење да он  буде машиновођа који ће одвести последњи воз са путницима са Главне железничке станице за Будимпешту 30. јуна 2018. године

Судбина или нешто друго, али 30. јуна 2018, баш на 25 година откако је званично постао радник „Железница”, Зорану је указано поверење да он буде машиновођа који ће одвести последњи воз са путницима са Главне железничке станице. Међународни воз за Будимпешту. Бројни Београђани на станици, дошли да испрате последњи воз са ње која је готово 49.000 дана од 1884. многе дочекала и испратила. Са прозора локомотиве извиривала је глава свечано одевеног и насмејаног Зорана. А осећај у њему...

– Воз је био 340, локомотива 441-701. Сирена те локомотиве, полазак тог воза... Много ми је било тешко. Кренуле су ми и сузе. Јасно, знали смо да се железница развија, али било је тешко знајући да је то крај те станице, да више нећемо да полазимо са ње. Године смо на њој провели... И дан-данас смо везани за њу. Кад год прођемо туда, свратимо, обиђемо тај простор – наводи Зоран који је био и за командама чувеног Титовог воза.

И ту није крај, јер баш Зоран је био машиновођа који је са Главне одвезао и последње путничке гарнитуре које су убрзо после њеног затварања представљене на изложби посвећеној српском саобраћају. Три године касније, 30. септембра 2021, био је сведок затварања и станице Топчидер. И са ње је повезао последњи путнички воз.

– То је био вечерњи воз 433 за Бар са локомотивом 461-001. И то ми је тешко пало јер је то ипак краљевска станица, ту је господа раније долазила и кретала одатле. Путници су имали велику част што су у последње време били у прилици да крећу са ње – сматра Ђурђевић на чијем лицу се смењују сета и понос што је баш он све то доживео.

Како је дошло до тога да уз многе колеге, које једнако добро раде, баш он учествује у толико важних момената на српским гвозденим путевима?

– Не знам, али претпостављам због одговорности. Захвалан сам мојим руководиоцима што су ми указали такву част, да ја такве возове, прве и последње, повезем. Вероватно су препознали одговорност и дисциплину, пратили мој рад... Могао је бити било ко на мом месту, али они су одлучили да то будем ја. Такви тренуци су врхунац каријере, од овог више немам где. Све што сам желео ми се и остварило – оцењује Ђурђевић који је својевремено и у војсци, међу 19.000 војника, био један од двојице који су, баш због одговорности, добили признање за примерно понашање.

Али, откуд, после готово три деценије рада, поред неспорне одговорности према послу, толика љубав и посвећеност?

– Деда је био машиновођа, тата је исто радио на железници. Сад је и мој син машиновођа у каргу, а тим послом се бави и мој брат. Не знам, ја стварно волим овај посао, када бих се поново родио, опет бих био машиновођа. И дан-данас живим за тренутак када треба да дођем на посао и да возим – истиче Ђурђевић.

У току ове године или наредне испуњава услове за пензију. Неко би можда рекао: „Ред је да после такве каријере ужива.” Можда у риболову, који му је годинама хоби. Али овај срдачни машиновођа прижељкује друго – ако буде могло, да ипак настави да ради. Још има и жеље и неспорне страсти.

А онда да деду Зорана наследи унук. Он, каже Ђурђевић, већ показује љубав према возовима.  

Страха нема, али има стреса

У овом послу се не плаши ни најмање. Када би осетио страх, то би, каже, за њега био крај јер би вероватно угрозио безбедност.

– Али стреса има. Најстресније је гажење људи јер не можемо ништа да урадимо. Ни лево ни десно не можемо, једноставно неко се шета поред пруге и само се баци. То је нешто најтеже за машиновођу. Нажалост, имао сам четири гажења. Много ми је жао, али... Морамо да наставимо да радимо – са уздахом каже Зоран.

Стреса је било и због закона природе. Као једног од непријатних тренутака Ђурђевић се сећа одрона на прузи Београд–Бар код Бродарева. Пословни воз са путницима, којим је он управљао, излази из тунела, а посред колосека одваљени део стене. Брзо кочење, три прага пуцају, вентили на локомотиви од удара се ломе... Озбиљнијих последица није било, али нимало пријатно.

И председник му је четири пута био путник

Када је у Србију стигао „кис 200”, касније крштен „Соко”, Зоран је имао част да и њега повезе од Техничко-путничке станице Земун до Прокопа. Убрзо је на промотивној вожњи овим возом од Новог Београда до Прокопа возио и председника Александра Вучића. Пре тога, Вучића је возио и на постављање камена темељца на прузи Београд–Будимпешта, као и недавно до Петроварадина. А онда четврти пут и 19. марта на отварању брзе пруге.

Почеци у теретном, зенит у најбржем

Почетак каријере – три месеца код школског инструктора и на теретној вучи као приправник. После тога полагање вожње.

– Тада је машиновођа који положи возио у двопоседу са колегом минимум годину дана. После тога, ако је способан да вози у једнопоседу, тамо прелази. Онда период путничке вуче, али то тек после три године вожње у једнопоседу теретног воза. Путнички, па експрес... И на крају „Соко” – каже Зоран из чијих очију се чита порука да не би имао ништа против да дочека и прву вожњу брзог воза када буде завршена пруга до Суботице.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Zoran
Nikad mi niej bilo jasno zasto treba vozac u vozu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.