Субота, 13.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: ВАЊА ЕЈДУС, глумица

Проблем женског трпљења и даље је присутан у нашем друштву

Алексија Рајчић, лик који тумачим, јесте жена која је одлучила да прекине нит злостављања и трагичне женске судбине, злочином
Вања Ејдус (Фотографије: Миша Обрадовић)

Алексија Рајчић нова је јунакиња драмске уметнице Вање Ејдус. Полазишна тачка за писање драме „Успаванка за Алексију Рајчић”, аутора Ђорђа Косића, у којој игра насловну јунакињу, послужила је поновно објављена књига „Затворенице” Милутина А. Поповића, која потиче с краја 19. века са исповестима затвореница из Пожаревачког казненог завода. Дело на сцени „Раша Плаовић” Народног позоришта у Београду режира Југ Ђорђевић, а премијера је 30. априла, у 20.30 часова.

 Драматург је Тијана Грумић, Андреа Рондовић је сценограф, Велимирка Дамјановић, костимограф, Невена Глушица, композитор, Дамјан Кецојевић, кореограф… У подели су и Ива Милановић, Новак Радуловић и Сара Ристић, Невена Милошевић, Вера Зечевић, Младен Лукић, Горан Милошевић, Данијела Милошевић.

– Књига „Затворенице” је заправо: Албум Женског одељења Пожаревачког казненог затвора, и прва публикација такве врсте у српској култури. То је документ једног времена из кога, кроз исповести затвореница, сазнајемо о ужасном положају жена у Србији у 19. веку, када је Српски грађански законик (који је важио до 1946. године) одређивао тоталну власт мушкарца над женом. Кроз њега сазнајемо о злостављаним женама које су, да би се одбраниле, починиле злочине, и које кроз своја „антихеројства” заправо разбијају стереотипну представу жене у друштву. Злочини које су чиниле су заправо били бег у слободу, иако су одлазиле у нешто што је у идеји супротно слободи, а то је затвор – каже у интервјуу за „Политику” глумица Вања Ејдус, уз напомену да је проблем женског трпљења и даље присутан у нашем друштву и да је тако не само код нас већ генерално свуда у свету.

Радња комада „Успаванка за Алексију Рајчић” „дешава се у не тако давно време у једном шумадијском крају”. Какву причу доноси?

Овај комад је уметничка реконструкција једног злочина, изузетно је поетизован, написан је у стиху, необичног је ритма и носи у себи снажне емоције. Тај специфични ритам наметнуо је заправо потребу за музиком, као важним елементом ове представе, те из тог разлога шест певача подједнако равноправно причају ову причу и деле сцену са нас троје глумаца. Кроз музику, коју ствара Невена Глушица, проткани су емоција и драматика, али је и јасно учитано поднебље у коме се прича догађа. Ако су се до сада позоришта бавила овом тематиком, то је углавном било кроз документаристички приступ. Ово се помало ослања и на епску поезију, коју можда и иронизира  али и на музику и доста је стилизовано.

Зашто нам је прича о Алексији Рајчић занимљива?

Због тога што то може бити прича сваке жене. Само име Алексија Рајчић је небитно, то је измишљени лик из пишчеве маште, инспирисан једном од жена из књиге „Затворенице”, или комбинацијом свих жена из те књиге. Она се може звати и Смиљана, и Станија, и Стамена, Јелица, Милојка, Перса. Било како. То није историјски лик, то је обична жена која може да подели исту судбину са стотинама других жена. Она је жена која је одлучила да прекине нит злостављања и трагичне женске судбине, злочином. Хладно и свесно убија свога мужа, јер јој је „препукло нешто испод лепог лица, огрубелог временом и изменило јој поглед у поглед лудака и убице”.

Алексија је предводница судбине хиљаде жена које су своје животе завршиле у казнено-поправним заводима, само зато што су биле приморане да правду узму у своје руке, јер правде није било на видику. Које дилеме су вас мучиле док сте проналазили сценска решења за одсликавање ове личности?

Највећа дилема ми је била како да направим лик, а да га не правим нити једним мени до сада познатим средством. Структура је компликована, јер лик Алексије заправо приповеда догађај који се већ одиграо, и који јој је познат, а у коме је она заправо главни актер. Редитељ Југ Ђорђевић има врло специфичну естетику и одређен је у ономе шта жели да постигне, тако да није било превише лутања. Намера нам је била да Алексија у исто време може бити и ја, и нека друга жена. Да се њих две преплићу и стопе. Све је разрађено минималистичким и интимним средствима, иако је све око мене стилизовано, музички и визуелно снажно.

Тема комада је неравноправност жена у друштву и тражење слободе с оне стране закона. Зашто за Алексију затвор бива највећа слобода?

Зато што то и јесте врста трагичког ослобођења, јер тај криминал је настао због потребе да се жена сама брани јер ју је друштво напустило. У поговору „Затвореница” поставља се питање: да ли жене које убијају чине прелаз ка женама које гласају. Дакле, да ли је то један помак ка женској еманципацији, када она узима ствар у своје руке па макар била лишена слободе. У затвору жене су певале и та песма је снажан израз вишеструке слободе, иако је у омеђеном простору затвора. Тај мотив се појављује и у нашој представи пред сам крај, иако крајња слобода за Алексију јесте смрт, која јој је такође ускраћена.

Алексија Рајчић у свом животу није имала много избора. Какво је њено животно искуство?

Њено животно искуство су баба и мајка које су прошле исто као и она, као и многе жене које су трпеле и чекале. Мотив чекања је присутан у целој драми, чекање момка, чекање удаје, чекање бољитка, детета, среће и напослетку краја свог века. Искуство јој је мајка која главом трза, отац који пуши дуван што очи штипа и мисли се да му није женско требало. Искуство јој је импотентни мушкарац који од сопствене немоћи краде и туче. Искуство јој је цео женски род. Она прекида паклену нит чекања и трпљења, и постаје херој, или антихерој.

Цените класику, али вам је, како кажете, сензибилитет склонији савременом изразу?

Народно позориште негује класику, на њој сам стасала и највише је радила. Али сматрам да позориште треба да ради и савременије комаде, и да је јако важно што ће се праизведба текста „Успаванка за Алексију Рајчић” за који је Ђорђе Косић добио Стеријину награду за оригинални драмски текст, десити баш у националном театру. Након тога планирана је представа „Деца” по поеми Милене Марковић, за коју је добила Нинову награду ове године.

Следећи ваш задатак јесте „Госпођица” Иве Андрића, и то по драматизацији коју сте ви радили пре 12 година?

Пре десетак година, у сарадњи са редитељком Ђурђом Тешић, драматизовала сам „Госпођицу”. Иако постоји неколико драматизација тог романа, чинило ми се да је у томе могло даље да се оде, да се прича прилагоди позоришту на нов, савременији начин. И Ђурђа и ја смо се упустиле у ту авантуру. Она је трајала готово годину дана, произашло је минимум пет верзија, али из одређених околности, тада нисмо реализовале тај пројекат. Десило се да је Ђурђа ове године добила позив из Бањалучког позоришта, са којим успешно сарађује годинама, баш за тај наслов. Понудила им је и нашу драматизацију, и они су се одлучили за њу. Јако ме радује чињеница што ће уложени труд после толико времена добити простор да се изрази. У овом случају ја ћу бити само аутор драматизације, нећу играти у представи, с обзиром на то да се то дешава у другом граду који има свој ансамбл.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.