Недеља, 03.07.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Коњи са Петроварадинске тврђаве

Пони Попај са густим шишкама сада има 11 година, а дошао је у клуб са три месеца када су му рендали шаргарепу и јабуку и давали из шаке, да научи да жваће, јер они тек после шест месеци почињу да једу. Прво из мајчиних уста узимају по мало, а после шест месеци се одбијају од кобиле
(Фото С. Ковачевић)

Нови Сад – Уметнички атељеи, катакомбе, „пијани” сат и тамбураши нису једине атракције Петроварадинске тврђаве. У залеђу се налази коњички клуб „Петрас” са педесетак коња. Ушушкан у зеленилу и надомак центра Новог Сада, овај део културно-историјске целине старе тврђаве представља и оазу спорта и уживања.

Неколико коња може се видети како пасу већ на прилазу клубу, до кога се пење уским путем из подножја тврђаве, од зграде дирекције ЈП „Војводинашуме”. На пашњаку ограђени су жицом под ниским напоном који служи само да их одвраћа од ограде. Неке од ових грациозних животиња изведене су на тренинг. Велики коњи и џокеји вежбају у мањежу, док су други у хали смештеној у једном од шанчева тврђаве. У хали је необична тишина, чује се само како копита тапкају по песку. Тренер, док надгледа јахаче, каже нам како је код коња битнији карактер, него раса.

Коњ Попај

У клубу се тренира препонско јахање, али долазе и они који уче да јашу рекреативно, а за млађе намењен је пони-кутак, предвођен Тамаром Цвејановић Куран. Она овде ради са дечицом, некадашња је репрезентативка у коњичком спорту и једна од првих чланова „Петраса”, основаног 1996.

Када је много тога затворено због пандемије, овде је дошло више људи због коњичког спорта и боравка у природи. Као да су људи другачије почели да схватају вредности живота. Желе да науче и пробају нешто ново, занимају их и теренска јахања, каквих има и по Фрушкој гори.

„Има више интересовања, али је проблем што је мало нас који можемо да се бавимо њима, нас који смо се бавили тим спортом”, прича Тамара Цвејановић Куран.

Чујемо и да је коњички спорт постао „женски”, јер су у њему скоро све девојке и девојчице, мада је то спорт у коме не постоји женска и мушка категорија као у другим. Поделе се тичу деце, јуниора и сениора, с тим што је у одређеним ситуацијама уведена категорија „амазонки”.

Јахање овде тренира и Лара З., има десет година, каже, „дуго” се бави овим спортом и коње „обожава”. Она мисли да је најважније за доброг јахача да буде самоуверен и да воли то да ради. „Јер ако не волиш, која је поента”, пита се.

Јахање се учи уз расе као што је хафтлингер, али најбитније је да коњ, како објашњавају у клубу, буде стрпљив, не превише темпераментан, како би трпео незнање јахача. Има и такмичарских коња – холштајна, хановерианаца, каверијена, који имају власнике, а углавном су то деца од 13 до 19 година.

„Имам пар драгих коња, али тренутно се бавим са једним, Кашмиром, некадашњи веома добар такмичар. Скакао је по светским турнирима велике висине. Сад помаже једној девојчици да боље јаше. Он то чини својим кретњама и понашањем, прихвата или не прихвата њене реакције и на тај начин јој показује. Не кажу џабе људи да је важан добар коњ, али генерално је важан тим – коњ и јахач”, објашава тренер.

Коњ, иначе, може да кошта 300-500 евра, али и милионе, а све зависи од тога чему служи. Неки доносе велике своте новца на такмичењима у свету, док код нас, како наводи саговорница, скоро не постоје уопште новчане награде, све је само ентузијазам, љубав, чиста срећа и задовољство.

Око исхране и појења коња помаже шталарка Верица. Она у простору клуба и станује, па је са коњима 24 сата дневно, скоро 12 година. То за њу није само посао већ и љубав. Ујутро и увече коњима доноси зоб и сено, а у подне додатну количину онима који иду на такмичење. Показује нам низ штала, зобарник и објекат за пиљевину која се ставља испод коња јер је тако, као напомиње, уредније и лепше.

Од свих коња, једног малог издваја, Попаја са густим шишкама преко очију. Пони има 11 година, а дошао је у клуб са три месеца.

„Тамара и ја смо онда њему рендали шаргарепу и јабуку и давали из шаке, да научи да жваће, зато што они тек после шест месеци почињу да једу. Прво од мајчиних уста узимају по мало, а после шест месеци се одбијају од кобиле”, објашњава Верица.

За Попаја каже да је јако добар и да можеш да радиш шта хоћеш, пошто је одрастао поред деце, али исто тако, као свако живо биће, има и своје границе. Деца га не тимаре увек тамо где му прија. Прави је враголан јер је прошле године два пута за месец дана постао тата.

 

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.