„Вариола вера” и уметничка слобода

Тема недеље у „Политици” недавно је била Пет деценија од епидемије вариоле вере. У текстовима на три странице описан је догађај који је многима од нас остао у сећању и у последње време често је помињан због ситуације с вирусом корона. Прва жртва вариоле била је медицинска сестра Душица Спасић, која је преминула с непуне 23 године. У знак сећања, колеге су поставиле бисту с њеним ликом на Првој хируршкој клиници, где је радила.

У оквиру теме недеље објављен је и кратак текст под насловом „Филм Горана Марковића – метафора болесног друштва”. У тексту се наводе речи Горана Марковића да су неки ликови стварно личили на актере епидемије, да су други представљали комбинацију разних личности, док су неки сасвим измишљени.

Горан Марковић је филм „Вариола вера” снимио 1982, десет година после епидемије. У филму је било и неких вулгарних сцена (Раде Шербеџија и Владица Милосављевић), због чега су пацијенти Прве хируршке клинике касније застајали поред бисте прве жртве вариоле вере и давали неукусне коментаре на основу виђених сцена. То је веома погодило родитеље, родбину, пријатеље и колеге Душице Спасић, па се у време приказивања филма у биоскопима подигла велика бура у јавности.

Сећам се да сам у то време у једном од илустрованих листова читао интервју с родитељима Душице Спасић. Испричали су како су доживели и шта су све преживели у време епидемије. За смрт кћерке сазнали су тек после изласка из карантина. Не могу да се сетим какав је епилог на крају био, јер су њени родитељи захтевали да се Горан Марковић извини или да каже да су ликови били измишљени.

Приликом снимања филма, чак и по истинитим догађајима, увек се унесе по мало уметничке слободе. Међутим, Горан Марковић је ту уметничку слободу доста прекорачио.

Ово би могла да буде и поука студентима филмске уметности, будућим режисерима, да добро пазе како ће у неки филм унети уметничку слободу, а да никог не увреде.

Саша Р. Петровић,
Београд