Недеља, 03.07.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПИСАЦ И ГРАД

Андрићеве београдске адресе

У то поратно време наћи смештај у Београду било је веома тешко. Преноћиште, које је у просеку по кревету тада коштало око 450 динара, што је отприлике била месечна учитељска плата, под кирију су тражили и многобројни дошљаци, међу њима и Иво Андрић, новопостављени чиновник Министарства вера нове државе
Иво Андрић у шетњи Пионирским парком у Београду (Фото архив Музеј града Београда)

„Ја немам живе душе, и ја морам у Београд, па како је да је”, пише Иво Андрић из Загреба крајем септембра 1919. године свом гимназијском професору и добротвору Тугомиру Алауповићу, министру вера у Краљевини СХС, спреман и потпуно приправан да започне ново поглавље живота у граду у којем је већ једном био, готово илегално, као ђак Велике гимназије у Сарајеву.

Андрићева љубав према Београду била је изгледа љубав на први поглед. И љубав за цео живот. После тешких дана тамновања у Марибору, конфинације у Зеници и Овчареву и боравка у Болници милосрдних сестара у Загребу, првих дана октобра 1919. године, млади писац обрео се у граду који ће постати сигурно упориште његових зрелих година, место где ће до краја реализовати своју уметничку личност, изградити чврсте социјалне везе и формулисати и утврдити своју паралелну, дипломатску каријеру.

Београд је тих послератних година био мрачан, сиромашан, ратом осакаћен, у ритама, без хране, осветљења и огрева, разрованих улица, разрушених кућа, напаћен, пуст и хладан. Тај Београд, „непролазни, пун крви, као срце”, како је писао Црњански, још је стењао и патио од рана задобијених у рату. Пун ожиљака, он је тек мало личио на престоницу једне нове европске државе: далеко од идеје метрополе, Београд је био нешто између града, паланке и села, са јасним и видљивим остацима балканске, традиционалне вароши, али и са наговештајима стидљиве модернизације и европеизације у свим облицима живота. Непосредно после Првог светског рата Београд је имао око 100.000 становника, а по званичном попису, године 1921, имао је нешто више од 135.000 душа.

У то поратно време наћи смештај у Београду било је веома тешко. У порушени и осакаћени град похрлили су људи из целе земље. Редукован стамбени фонд пружао је врло ограничене могућности па је Суд за станове основан при Општини града Београда имао овлашћења да, међу осталим, празне станове и вишак стамбеног простора реквирира за оне који су у рату остали без крова над главом, као и да одређује висину станарине.

Преноћиште, које је у просеку по кревету тада коштало око 450 динара, што је отприлике била месечна учитељска плата, под кирију су тражили и многобројни дошљаци, међу њима и Иво Андрић, новопостављени чиновник Министарства вера нове државе.

Нашавши собу на Теразијама, Андрић 10. октобра, очигледно веома задовољан, на свој 27. рођендан пише пријатељици Зденки Марковић у Загреб: „Овде сам се сместио и није ми лоше. Малко сам слаб и нахлађен од пута. / Живот веома бучан и клима оштра, а скупоћа неописива. Али може да се живи. Послови ме, за сада, не муче.”

Две недеље доцније, већ уходан у послове у Министарству вера, Андрић се поново јавља својој пријатељици: „Већ сам Вам писао да је овде живот прилично занимљив, али веома скуп и незгодан. Убрајам се у срећне који имају једну собу, и то чисту, набавио сам и дрва, храним се прилично, кратко: идеалан положај за једног савременог човјека. Клима је оштрија али и пријатнија него у Загребу. Нахлада је прошла сама од себе. Имам много познаника али сам много сам. Радим помало и читам, колико ми то допушта моја не тешка колико досадна канцеларијска дужност. Имам пријатну и свијетлу канцеларију.”

А канцеларија му се налази у згради бившег Аустроугарског конзулата, Кнез Михаилов венац (данас Париска) 16. Живећи у изнајмљеној соби на Теразијама, Иво Андрић често је седео под свећама за кафанским столом у хотелу „Москва”, на врху Балканске улице, проводећи време у дискусијама са члановима Групе уметника, али је изгледа био најмање бучан. Кафанске авантуре све мање га интересују и он се полако повлачи из граје уметничке боемије.

(Фото архив Музеј града  Београда)

Јануар и фебруар 1920. године Андрић проводи чекајући обећано дипломатско намештење. Јавља се Зденки Марковић последњи пут из Београда, са адресе „Св.Савска 29”, где је живео у суседству и пријатељевао са сликаром Лазаром Личеноским, о коме ће доцније и писати. У писму сумира своје утиске у вези са боравком у граду: „У Београду ми је у последње доба било лијепо, тек здравље није најбоље, а ни радити нисам могао. (...) Пишући Вам последњи пут из Београда кога волим, благодарим на доброти и пријатељству.”

Код адвоката Миленковића

Већ средином фебруара 1920. године Андрић је био распоређен на рад у посланству Краљевине СХС при Ватикану, а затим прелази у Трст, па у Букурешт, а онда у Грац у којем борави од 1923. до 1924. Вративши се из Граца, наредне две године писац живи у Београду који га поново дочекује добродошлицом. После живота у Аустрији, Андрић у Београду налази „оштру и узбудљиву, али повољну атмосферу за рад, а код људи често подршке и разумевања”. Судећи према пријави у београдској општини, у коју је Андрић уписан 10. децембра 1924. године, у Картону житеља који се чува у Историјском архиву Београда, а који се сада први пут објављује, видимо да ће живети у изнајмљеној соби у Улици краља Милана број 44, код станодавке Бранке Савић, имати сигуран посао у министарству и утврдити свој књижевни углед у јавном животу града.

Од прве половине треће до средине четврте деценије боравиће наш писац у дипломатским представништвима у Марсељу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину, а током тог периода у Београду се неће на дуже задржавати, осим у кратким паузама између постављења. Тада ће живети у једној од соба хотела „Ексцелзиор”. А следећа адреса становања Иве Андрића уписана у Картону житеља биће унета 8. октобра 1934. године, када ће почети дужи период живота у престоници: тога дана писац се надлежнима пријавио као станар код Илоне Холендер, у Улици краљице Наталије 56.

У јулу 1935. године Иво Андрић постаје начелник политичког одељења Министарства иностраних послова, а већ од 7. маја те године пријављује се као подстанар у Чубриној 21а, код станодавке Маргите Грасе. Током наредне две године, тачније од 16. августа 1936, Андрић живи у Улици Милоша Великог 52, у намештеном стану изнајмљеном од Раше Милошевића, мада је, судећи према признаницама у његовој рукописној заоставштини у Спомен-музеју, станарину плаћао Ернесту Гинићу. Од 11. новембра 1938. изнајмљује собу у стану у Делиградској 30, код извесне Јеле Пајкић, да би у Картону житеља било забележено да се одјавио 21. априла 1939. и отишао за Берлин.

Андрићу је вероватно било доста сељакања, па негде у то време очигледно размишља како да се у Београду скући. Из писма од 18. априла 1939. године, које адвокат Брана Миленковић упућује Андрићу у Берлин, непосредно пошто писац као посланик стигне у Немачку, види се да је Андрић желео да реши своје стамбено питање и да престане да се сели из једне у другу изнајмљену собу, па га Миленковић обавештава о два плаца погодна за градњу: „Ја сам по вашој жељи тражио да вам нађем један плац и пронашао сам један код Цареве ћуприје, који гледа на Чукарицу, а један на Сењаку више маркарнице, који гледа на Савски мост и Бежанију и има леп поглед на Београд. / За онај код Цареве ћуприје не знам цену, јер ће сопственик да се врати у Београд крајем овог месеца, када ћу знати, а овај на Сењаку има око 1.000 метара квадратних и стаје 180 динара кв. метар. Врло је леп и има бољи комшилук. Ако ви долазите почетком маја у Београд, ја би рекао да дотле причекају па да га видите и да се одлучите и онда би га могли купити. У том случају морали би још додати ономе што сте ми оставили./ Место је врло добро и има услова да се развије тај крај. Купалиште на Сави је близу и трамваји. / Размислите о овоме па ако се одлучите ја би могао да ступим у преговоре да се не би продао, јер се празни плацеви нагло траже.” Зна се да Андрић ни један од наведених плацева није купио, али је јасно да је имао намеру да гради кућу. За плац је новац оставио своме пријатељу и будућем станодавцу, адвокату Миленковићу. Једнако тако види се да је једна од карактеристика локације, близина Саве, писцу била веома важна.

Као што је познато, после мартовског пуча, слома југословенске војске, бомбардовања Београда и успостављања нове власти у земљи, Андрић бива протеран из Берлина и након два месеца проведена на Боденском језеру са још око 200 југословенских дипломата и чланова њихових породица, 1. јуна стиже на перон београдске Железничке станице, где га дочекује пријатељ, адвокат Брана Миленковић, и води својој кући, у Призренску улицу број 9/I: та адреса унета је и у Пријаву београдске општине баш са датумом 1. јун 1941, а као станодавац уписана је Јелена Миленковић, мајка Бране Миленковића. Та адреса, са именом исте станодавке, поново је после рата уписана у Картон житеља са датумом 6. новембром 1944. године.

Андрић у гостољубивој и пријатељској кући Миленковића, у своје две испосничке собе са коферима у углу, проводи године ратне агоније. Искључивши се из јавног живота, он остаје глув и нем за било коју јавну активност и сав се предаје писању. У једном разговору госпођица Каја Миленковић сећала се Андрићевог живота у њиховом стану за време окупације: писац је ваздан био уроњен у рукописе, говорио себи у браду оно што је написао, не примећујући људе око себе. „Кад сам га једном после упитала, он се мало изненадио, насмејао и рекао: ’Па кад људи могу у сну да говоре и да се срећу ко зна с ким, зашто не би сањали и на јави?! Поготову писац, који да би створио неки истински лик, мора и да га види.’” У видео-архиви Радио-телевизије Србије чувају се документарне емисије посвећене Андрићу, које је седамдесетих година прошлог века снимао Мирослав Караулац. У једној епизоди, забележена је лепа прича из ратних дана у Београду: једне ноћи Андрић је заборавио да понесе кључ од стана и, вративши се касно, а не желећи да узнемирава Миленковиће, сео је на степениште да сачека јутро. У неком тренутку, чула га је Лиза, кућна помоћница једне од породица из суседства, и позвала га унутра, понудивши му да спава у кревету њеног синчића. Ујутро, када се пробудио, и када га је Лиза замолила да према обичајима, кад се спава у нечијем кревету, пожели нешто њеном сину, Андрић је рекао да је лепо сањао и да њеном сину оставља део свог лепог сна.

Оговарања због комуниста

Андрићеве собице у стану Миленковићевих биле су више него скромне: намештај у радној соби био је стар и излизан, грађанско-српског стила с краја 19. века, са малом округлом гвозденом пећи на угаљ који је и Андрић сâм, када је угља било, лопатом понекад убацивао, „колико да студ обамре” или „колико да утрне студ”. Био је ту и стилски секретер. Његов кревет у спаваћој соби био је једноставан, метални, готово војнички. Мала радна соба била је застрта ћилимом, са старом гарнитуром босанских коњичких пешкуна и минијатурним радним столом затрпаним рукописима.

Попут Гетеа који је у Вајмару мирно писао док су око града грували Наполеонови топови, и Андрић пише под бомбама и гранатама које се распрскавају пред његовим очима. „Чинило ми се да то што пишем никада неће угледати светлост дана и да ће нестати у рушевинама, сећа се писац. У Ратном дневнику он на једном месту наводи податак да је током савезничког мајског бомбардовања, оставши у Призренској улици на Зеленом венцу без воде и струје, прешао у једну вилу у Румунској улици на Топчидеру из које је власник побегао због бомбардовања, и у њој провео десетак дана, доживевши да бомба експлодира тик уз кућу, видно је оштети, а писца заспе страхом, шутом и прашином.

После рата, за посао успостављања нове државе, власти су били потребни корисни људи старога режима, управо оне личности које су са становишта победника биле неукаљане у ратном вихору. Са књижевним угледом који се простирао и изван граница земље, са великим искуством, мудром, уздржаном природом и гласом о патриотском држању који је стекао у ратне дане, са свешћу о националним и државним интересима, Андрић је новој власти, чини се, био потребнији него она њему. А он је, попут многих других грађанских интелектуалаца, прихватио отворена врата нове власти, не упуштајући се међутим ни у један посао јавне службе са преданошћу првосвештеника вере, јер то уистину и није био. Андрић није одбијао понуде победника да својим ауторитетом дâ јачину и важност друштвеним функцијама. Посебно је међутим питање да ли је и колико искрености било у Андрићевом друштвеном прегнућу, колико је била реч о пристајању на извесну друштвену мимикрију, неку врсту „кетмана”, али је јасно да је писац са „новом стварношћу” прећутно склопио „пакт о ненападању и сарадњи”.

По граду су се чула оговарања и коментари поводом  пишчеве сарадње са влашћу: и из грађанских кругова који су сматрали да је Андрић изневерио своја убеђења, али и из редова комуниста и социјалистичке номенклатуре која је сматрала да се учешће у предратној власти, нарочито на тако истакнутим позицијама на којима је био Андрић, не сме опростити нити заборавити.

Тринаестог децембра 1954. године Андрић је примљен у чланство Комунистичке партије Југославије, преко Основне организације Савеза комуниста Србије при Удружењу књижевника Србије. Андрићев улазак у Партију ускомешао је духове неких старих Андрићевих пријатеља и дела београдске јавности. Нарочито ће на њега бити љута породица Миленковић код које и даље станује. Бранина сестра Каја говорила је да их је стид кад дође маршалов аутомобил по њега. Говоркања „да се продао комунистима” нису престајала још од првих дана по свршетку рата, када се чуло да се виђа у друштву са Родољубом Чолаковићем, Милованом Ђиласом и Радованом Зоговићем.

Радован Зоговић сведочи да му се крајем 1946. године Андрић обратио са молбом да му се обезбеди било какав стан, јер му је живот код породице Миленковић постао тежак у атмосфери њиховог све отворенијег негодовања и осуде његове промене идеолошког курса. Београдска чаршија све гласније је „режала” на Андрића због пристајања уз комунизам. Заједно са Ђиласом, Зоговић се обратио Благоју Нешковићу који је успео да за Андрића обезбеди двособан стан. У писму од 6. јануара 1947. године Радован Зоговић пише Андрићу да је ствар са станом најзад ријешена. (...) „Главна заслуга за Ваш стан припада српској влади, управо другу Нешковићу, који је ствар лично и свршавао и кључеве ми послао.” Међутим, Андрић је после неколико дана размишљања вратио кључеве стана који му је додељен и наставио да живи у Миленковићевом стану у Призренској улици. Писац је оловком на Зоговићевом писму дописао: „Вратио другу Б. Нешковићу са захвалношћу.”

Упркос Андрићевом вајкању да не уме да се брине о практичним пословима у кућанству и одржавању домаћинства, те да стога не може прихватити стан у којем би био сâм и без нечије бриге о свакодневици, повраћај кључева Зоговић тумачи мало друкчије: „Ја сам дошао на помисао да Андрић можда хоће да избјегне доказе и пребацивања о тијесном повезивању с новом влашћу – мало дистанце према лјевици, мало узмака према десници, макар и ћутке и незадовољно. На то су ме, прије свега, наводиле његове ријечи о презривом или непријатељском држању београдске буржоазије према њему.”

У једном тренутку, према Зоговићевом сведочењу, Андрић се, схвативши да је погрешио, предомислио и поново затражио кључеве од стана, али Зоговић више није био у прилици да интервенише.

Заједнички стан

Каја Миленковић и даље је, међутим, гласно негодовала, што је проузроковало коначно захлађење односа међу старим пријатељима, мада ће Андрић код Миленковића живети све до венчања са Милицом 27. септембра 1958. и пресељења у заједнички стан у Улици Пролетерских бригада.

Кумови на њиховом венчању, Александар и Лула Вучо, ангажовали су се да Андрићевима буде нађен стан: био је то велики, четвороипособни стан на првом спрату предратне зграде, са погледом на Пионирски парк. Стамбена управа Општине Стари град, на захтев Савезног извршног већа, решењем од 25. јула 1958. године доделила је Иви Андрићу стан од 143 метара квадратних, у Пролетерских бригада 2а, који се састоји од три собе, трпезарије, девојачке собе и споредних просторија. У решењу се наводи да ће пре него што се Андрић у стан усели, из њега изићи дотадашњи закупац Михајло Ђорђевић. Решењем Стамбене управе Општине Стари град од 12. новембра 1958. године дозвољава се Милици Бабић да се усели у стан у Пролетерских бригада 2а као члан Андрићевог домаћинства, с тим што је дужна да свој стан у Мишарској 10 стави на располагање Савезном извршном већу. Под бројем 379 у Спомен-музеју чува се и Уговор о коришћењу стана у који је, поред Милице, као члан домаћинства, уписана и њена мајка Зорка Бабић.

Андрићи ће се уселити у зграду у којој, такође на првом спрату, у гарсоњери, живи глумица Невенка Урбанова, Миличина колегиница из Народног позоришта, са својим пријатељем, сликаром Димитријем Дишком Марићем. Доцније ће се на исти спрат, после Миличине смрти, 1969. године, у гарсоњеру поред Андрића и Зорке Бабић, доселити и Вера Стојић, Андрићева дугогодишња пријатељица и сарадница.

Милица је заједнички стан уређивала зналачки, с мером и суптилним укусом аутентичне уметнице. О томе, међу осталим, сведочи и Димитрије Марић: „Када је почело уређивање стана, Милица, као костимограф који воли озбиљне боје – љубичасто, сиво, хтела је тако нешто, пошто имају стилски намештај који захтева извесну озбиљност, хтела је ту озбиљност да спроведе до краја. Позвала је Невенку која је Милици предложила – што се Андрићу допало и он је то подржао – мало светлије тонове. Да не буду сиве завесе, да не буде сиво и бело већ да буде боја кајсије, тако неки благо румени тонови.”

У стан у којем ће брачни пар живети и са Миличином мајком Зорком, Андрић уноси књиге, неколико вредних персијских тепиха које је током година куповао на страни и стилски секретер који преноси из Призренске улице. Намештај набављају полако, с планом: посебно се баве уређењем Андрићеве радне собе у којој централно место заузима пулт за писање у раном бидермајер стилу, који су, посредством Младена Лесковца, набавили из Сомбора и подлогу за писање тапацирали тамнозеленом шевро кожом. У радној соби Андрић има и своју бержеру за одмор.

Биће то Андрићев први стан, стечен у шездесет шестој години, његово прво лично пребивалиште и последње земаљско коначиште: у рано јутро, 17. децембра 1974, Иво Андрић, већ шест година удовац, сасвим оронуо, после тешке ноћи без сна, уз помоћ пријатеља бива пребачен на Војномедицинску академију, где умире 13. марта 1975. године. Његови земни остаци наћи ће свој мир у Алеји великана, на београдском Новом гробљу. Иако је то била његова жеља, Миличина урна неће бити уз његову, него десетак метара даље. Можда ће једнога дана пепео жене, које јесте било, бити сједињен у заједничком вечном боравишту са овоземаљским траговима онога који ју је волео.

Књига Жанете Ђукић Перишић „Небо над Београдом. Андрић и престоница” ускоро излази у издању „Вукотић медија” из Београда

 

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.