Четвртак, 26.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Планета „Србија” на звезданим стазама

У Астрономској опсерваторији су откривене укупно 43 мале планете, а 12 од њих су добиле имена по нашим људима и топонимима
(Фото Т. Јањић)

Ове, 2022. године, Астрономска опсерваторија у Београду слави 135 година постојања и рада. Основана је указом Министарства образовања и црквених дела Краљевине Србије од 26. марта 1887. године (по Јулијанском календару или 7. априла по тренутно важећем Грегоријанском календару), а како је све почело?

Стичући независност 1878, Србија подиже капацитет своје државности у свим областима а један од најбитнијих сегмената је образовање и наука, које је требало да уведу земљу у ред модерних и развијених држава. Да би се укључила у савремене токове тог доба Србија шаље младе и перспективне људе на познате европске универзитете да заврше релевантне студије и да по повратку у земљу развијају научне дисциплине. Један од њих је и Милан Недељковић (1857–1950) који, по препоруци Јосифа Панчића (1814–1888), одлази у Париз да студира астрономију, физику и метеорологију. У овај вид образовања је била предвиђена и посета савременим астрономским и метеоролошким опсерваторијама у Европи.

По повратку, 1884. године, М. Недељковић оснива Катедру за астрономију и метеорологију на Великој школи (претечи Универзитета у Београду) и као њен професор шаље молбу Влади Краљевине Србије за оснивање и изградњу Астрономске и метеоролошке опсерваторије. Одговор је био позитиван, тако да Одлуком Министарства образовања и црквених дела од 26. марта 1887. године по Јулијанском календару који је тада био службени у Србији, или 7. априла 1887. по Грегоријанском (данашњем) календару је основана Астрономска и метеоролошка опсерваторија. Одлуку је потписао министар Милан Кујунџић Абердар (1842–1893), а за управника је постављен проф. Милан Недељковић. Од почетка, Опсерваторија је научна институција која се бави  истраживањем васионе и појава у ближем и даљем космосу. Поред тога, имала је задатак да се бави и метеоролошким и сеизмолошким истраживањима, боље речено осматрањима.

Прва зграда Опсерваторије је била изграђена  1891. године на Малом Врачару (сада Метеоролошка опсерваторија у Карађорђевом парку). После Првог светског рата, формирањем веће државе, јавља се потреба и за већу и модернију установу која би била само Астрономска опсерваторија.

Професор М. Недељковић, као тадашњи директор Опсерваторије, наручује инструменте за нову опсерваторију од чувене фирме  „Карл Цајс” из Јене (Немачка), који су добијени на основу ратних репарација од стране Немачке Краљевини Србији. Послови око изградње опсерваторије (1920-их година) били су поверени групи професора са Универзитета у Београду на чијем је челу био професор Милутин Миланковић (1879–1958). На његов позив 1926. године у Србију из Француске долази др Војислав Мишковић (1892–1976), који ће добити задатак да изгради и организује рад на новој Астрономској опсерваторији. Др В. Мишковић је први српски доктор астрономије (докторирао у Француској 1924), а радио је у опсерваторијама у Ници и Марсељу.

Како су услови за посматрање небеских тела захтевали већи простор и место удаљеније од центра града, разматране су различите локације на територији Србије, да би на крају за локацију Астрономске опсерваторије било изабрано брдо Велики Врачар, а после изградње Астрономске опсерваторије цео крај добија име Звездара („звездарница” је стара српска реч за опсерваторију).

Новоизграђена Астрономска опсерваторија почиње са радом 1932. године и у то време, са опремом коју је имала, представља једну од већих и модернијих астрономских опсерваторија у Европи и свету. Дакле, ове године је двоструки јубилеј Астрономске опсерваторије, први је 135 година од њеног оснивања и други 90 година од почетка рада у новоизграђеном комплексу на Великом Врачару, сада Звездари.

Од оснивања, опсерваторија обавља функцију посматрања и бележења природних појава, а у дугој историји је остварила доста запажених научних резултата који су  допринели светској науци. У Астрономској опсерваторији су откривене укупно 43 мале планете, а  12 од њих су понела имена везана за наше људе и топониме  (нпр. Србија, Владимир, Београд, Југославија...).  На њој је урађено пет фундаменталних каталога који су уграђени у одређивање астрономског референтног система. Урађен је велики број посматрања разних небеских тела и појава. По отварању нове опсерваторије активно ради Рачунарска лабораторија, чији је задатак био рачунање путањских елемената небеских тела. Новија истраживања показују да је ова лабораторија  дала значајан допринос  прорачунима које је извео Милутин Миланковић у вези са његовом теоријом настанка ледених доба, која представља један од најзначајнијих доприноса српских научника светској науци.

Поред стручних и научних активности Опсерваторија је имала  и  има веома значајну друштвену улогу, пре свега у  образовању и популаризацији науке, али и као простор који има специфичну архитектуру прилагођену потребама астрономских осматрања (проглашена је за споменик културе 2002. године). По њој се назива београдска општина Звездара (Звездарница), која на својој застави има шему најсјајнијих звезда у сазвежђу Велики Медвед. Простор на којем је опсерваторија изграђена и околина била је дуго времена заштићена од светлосног загађења, а тиме и од градње, тако да се на комплексу опсерваторије и око њега створио посебан биљни амбијент који сада називамо Звездарска шума.

Поред тога што се  опсерваторија бави  научним радом – истраживањима васионе, она има образовни и културни карактер који се огледа у образовању млађих научних кадрова, и у богатом историјском и архитектонском наслеђу. Она представља најстарију и јединствену институцију не само у Србији него и у региону.

Тренутно се у опсерваторији обављају савремена истраживања у широј сарадњи са колегама из иностранства, а српски астрономи су укључени у значајне светске истраживачке пројекте. Истраживања васионе су у широком опсегу, од малих планета Сунчевог система до дубоког космоса и космологије. Опсерваторија има и посматрачку станицу на Видојевици на којој се налази и наш највећи  телескоп „Миланковић”.

Опсерваторија, која траје 135 година код нас, треба да буде и мотор будућег развоја у космичким истраживањима. Она подразумевају да поред основних истраживања, којима се опсерваторија тренутно успешно бави, треба да се искорачи и у правцу космичких технологија.  Као водећа српска установа у истраживањима васионе, опсерваторија треба да, у сарадњи са сродним институтима, пре свега са Математичким факултетом Универзитета у Београду (чији део је и Катедра за астрономију), има значајну улогу у развоју и остварењу космичких базичних и примењених истраживања.  У ту сврху, Астрономска опсерваторија треба да развија истраживачку инфраструктуру и проширује људске ресурсе, који би омогућили савремена космичка истраживања. Овим усмерењима би опсерваторија отворила пут за будући развој космичких истраживања у Србији. Наравно за такав један искорак је потребно да постоји и планирани приступ државе у области космичких истраживања и технологија.

Научни саветник Астрономске опсерваторије, редовни професор Универзитета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Стране речи
Лепи српски језик је нарочито после Другог светског рата изгубио много од раније отпорности на стране, пре свега западне, лексичке утицаје. Данас, нове стране речи у свим делатностима нагрђују наш језик, иако су у оригиналу то често смешне кованице. Користе их често инфериорни стручњаци у областиме којима се баве, крију се, па и поносе са увезеним речима. Не труде се да их замене новоствореним речима у духу нашег језика, нити преводом, који је такође паткаст, тј. смешан, али је информативан.
Земунац
Више ми се свиђа наше ''звездарница'', него ''опсерваторија'' (осматрачница). Лепше звучи и прецизније је, јер мораш додати оно ''астрономска'' да би се прецизно означило.
Asteroid
"Planeta" Srbija je ustvari asteroid od 22 kilometra prečnika koji je u pojasu između Mrsa i Jupitera. To je premala površina da bi se na njoj smestlo sedam miliona Srba, a kamoli celo čovečanstvo.
zvezdane staze, bogaze i stranputice
Nije "planeta" vec asteroid. Sasvim sporedna stvar da bi bila istaknuta u naslovu. Amateri u svetu ali i okruzenju imaju u tom domenu daleko vise postignuca. Ni navedeni asteroidi nisu svi otkriveni sa Ops. Dobijena kao ratna odsteta niakada nije iskoristila sve mogucsnosti - naprotiv. Propustena prilika - odavno je zastarela. Svojstveni su joj klanovska udruzivanja, a ima i onih koji stancuju radove bez vrednosti. Na posao vecina retko dolazi - visoke plate, malo rada. Biblioteka poharana.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.