Четвртак, 07.07.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
НЕ САМО О ПОСЛУ: Бранкo Анђић

Ништа није како изгледа

Баш ово поручује писац, преводилац, новинар и дугогодишњи дописник из Аргентине у својој књизи о Танјугу и временима уочи распада СФРЈ, коју је назвао „Тајна агенција нове Југославије”
Аргентински део Патагоније, на путу до села Ел Ћалтен, пред крчмом где су се скривали Буч Кесиди и Санданс Кид (Фотографије из личне архиве Б. Анђића)

И пре него што читалац књиге „Тајна агенција нове Југославије” постави питање да ли је стварно било овако, чека га одговор – ово је дело фикције, а не хроника, памфлет или сценарио за документарну серију. Мада „ослобођеност од дагеротипских притисака реализма не укида делу истинитост, а то важи како за анегдоте, тако и за ликове овог романа о дезинтеграцији једног заната”, наводи аутор Бранко Анђић, један од представника тог заната, новинарског, којем је многе године свог живота посветио управо у агенцији Танјуг, поред осталог и као дугогодишњи дописник из Аргентине.

Кад је, у околностима тешким и за Југославију и за новинску кућу којој је припадао, а и за саму струку, решио да се 1990. скраси у Буенос Ајресу, неко време писао је за разне друге медије, а онда се запослио као саветник за штампу, информације и културу Европске уније у Аргентини. После четврт века рада с „евробирократама”, 2018. вратио се кући, у дорћолски стан с погледом на Ботаничку башту, и ту своја сећања на почетак каријере и „танјуговце” преточио у роман.

– Да би дело имало уверљиве кости и месо, узео сам као грађевински материјал средину и догодовштине које добро познајем, агенцијско новинарство у деценији која је претходила и на неки начин условила претварање Југославије у лего коцкице рециклираног балканског национализма. Као и сваки писац, био сам свестан пуне слободе да основну документарну грађу допуњујем, мењам, укрштам, прекрајам по неотуђивом праву уметника. Како је танјуговска новинарска гилда у време које тумачим врвила од невероватних анегдота (толико невероватних, да сам већину изоставио из романа јер не би деловале веродостојно, читаоци би рекли „Ала овај претерује!”), парадокс сам покушао да решим увођењем мотива чаробног реализма, који јесте позајмљен из књижевне теорије, али је одавно лако применљив на наш менталитет и на нашу средину – објашњава Анђић.

(На југу Патагоније, области коју деле Аргентина и Чиле)

Али, зашто је телеграфску агенцију прекрстио у „тајну”?

– Веровали или не, чак и дан-данас многи наши митовима склони људи верују да је Танјуг скраћеница за тајну, а не телеграфску новинску агенцију. Е, сад, шта би било тајно у јединој државној новинској агенцији, смештеној у препознатљиву округлу кућу у центру града, а не у неки скривени бункер, немојте мене да питате. Будући да је мој роман првенствено посвећен нашим карактерима и навадама у једно преломно време промена, међу којима митоманија и теорије завере имају и те како важно место, било ми је баш потаман да присвојим ову народну мудрост већ у наслову књиге – открива за „Магазин” писац, који своје дело описује као „роман о (дез)информацијама”.

Тајна коју намерно или случајно открива протагониста романа, ауторов имењак и презимењак, јесте чињеница да ни он ни Бранко Анђић, у ствари, нису желели да буду новинари од заната.

– Дуго сам чак сумњао да сам, временом и праксом, постао „прави”, а не кобајаги новинар. Лакнуло ми је кад сам схватио да ме је ова струка освојила, завела, али срећом никад напустила. Остао сам поштеђен патњи због неузвраћене љубави – каже наш саговорник, који је, иначе, као дипломац и магистранд Опште књижевности на београдском Филолошком факултету, у почетку мислио да ће се професионално бавити искључиво књигама, а онда га је запослење у Танјугу упутило у другом правцу.

Пријатељи из Буенос Ајреса

Бранка Анђића званично представљају као новинара, публицисту, преводиоца и писца (досад је објавио неколико збирки приповедака, есеја и три романа – за „Величину света” је 2011. добио награду „Милош Црњански”), а сам за себе додаје да је: „неостварени клавириста, осредњи тенисер, џез меломан, евробирократа и власник многих некорисних ствари”.

– Подсмевам се сам себи јер сам свестан своје неуротичне природе која ми симултано нуди мноштво идеја, али и потребу да се бавим с више ствари истовремено. Да могу опет да бирам, вероватно бих био клавириста; музичари су недодирљиви док су прожети својом музиком. Али чим то кажем, помислим чега све не бих могао да се одрекнем, па се враћамо на почетак: човек је такав, какав је – мудро прихвата Анђић.

Буенос Ајрес

У његовом случају, тај човек је сарадник разних домаћих и страних књижевних часописа и угледних новина (међу којима је и „Политика”). Био је кооснивач и уредник часописа „Писмо”, светски је путник, пасионирани шетач и љубитељ добрих вина, отац једног младог стручњака за међународну политику (син Борис је рођен и школован у Београду, а студирао је у Буенос Ајресу, где и данас живи) и велики заљубљеник у хиспаноамеричку прозу. Преводилац и врстан познавалац најзначајнијих представника те књижевности, многима и пријатељ.

– Врло сам поносан на своје аргентинске и уопште латиноамеричке пријатеље, за које ме вежу сличан став према животу и слична интересовања. Неки од њих су славни и угледни по ономе што раде, али нико није уштогљен ни умишљен, сви су скроз спонтани, с одличним смислом за хумор и од њих сам много научио – наводи Бранко.

Дорћолски „локалпатриота”

Његов највећи пријатељ, сарадник, подршка и инспирација ипак је била супруга Љиљана Поповић Анђић. Провели су заједно три и по деценије.

– Љиљана је увек била много темељнија од мене, али такође широких интересовања, свестрано даровита особа. Полиглота, преводилац, песникиња, професорка, тенисерка, играчица оријенталних плесова, салсе и самбе, изврсни уметнички фотограф, одличан математичар … Мада је била, да тако кажем, међународно вољена личност, истовремено је била врло приватна, у себе повучена. Мој идеални животни партнер и најоштрији критичар, учинила ме је бољим у сваком погледу – тврди Анђић.

Отишла је, додаје, управо онда кад су њих двоје смислили савршени план за остатак живота. А у њему је Београд имао важну улогу. Питамо Бранка зашто је отишао из Буенос Ајреса, града, како му само име каже, чистог ваздуха, величанствене архитектуре, занимљивих људи?

– Ја сам локални патриота, мој град је пре свега Дорћол. Волим и остале географске лепоте наше земље. Такође, мада сам већину свог професионалног живота одрадио на страним језицима, за Београд ме је везивао матерњи језик, много више од успомена. Иако пишем о минулим декадама, нисам носталгичар, још ме више занима будућност од прошлости. Мој оптимизам је непоправљив – тврди Анђић.

Занима нас чиме још, осим шетњама по Ботаничкој башти и писањем, успева да сачува тај оптимизам, здраво тело и здрав дух?

Каже, путовањима, вином и политичком некоректношћу.

Дрвени крокодили

Стан у којем живим увек личи на залагаоницу, антикварницу, радњу с играчкама. Не правим збирке предмета, већ успомена, и тај организовани неред просто ми греје душу и чува многе (не)испричане приче. Уз један изузетак: скупљам дрвене крокодиле. Немам појма зашто.

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

bilo nekad
Nekada su Tanjugovi novinari bili po celom svetu, bili su uvek odlični novinari. O tempora o mores.
misa
Divna knjiga za čitanje u jednom dahu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.