Има ли у капитализму места за радничка права

Политичке партије и покрети у Србији, без обзира на то да ли су на десници или левици, сете се радничких права само у изборним кампањама. Када партије преброје гласове, забораве на раднике и њихове проблеме, и тако је у сваком изборном циклусу. Они који једу хлеб са седам кора већ су научили да ће за своја права морати сами да се постарају јер политички представници и синдикати одавно имају преча посла.

На тек завршеним парламентарним изборима тема заштите радничких права није била у центру пажње. Дубоко у сенци украјинске кризе и више пута најављиваних геополитичких промена у свету остали су озбиљни раднички проблеми. Последњих десетак година приметна је громогласна тишина када је реч о опозицији која би требало да коментарише радна и социјална права обичног човека. Већи део опозиције је толико незаинтересован за тему из области рада и социјалне заштите да се стиче утисак да је њихов главни и ваљда једини проблем – то што није она на власти.

За разлику од ранијих избора, ове године се појавила коалиција „Морамо”, која је недавно објавила програм „За достојанствен рад” и бар нуди нека другачија решења. Рецимо, ова левичарска коалиција има алтернативне предлоге постојећим законима и гради обрисе једног система који је другачији од садашњег. То не изненађује ако се зна да је програм из интелектуалног окружења политичке платформе „Солидарност”, која јесте млада политичка опција, али је чине људи који се већ дуги низ година баве овим питањима и заговарају социјалне политике. У програму се може прочитати да радници све теже могу остварити своја, законски гарантована, права на рад и социјалну заштиту. Анализира се Закон о раду и умножавање прекарних облика рада кроз посебне законе, али и проблеми који настају кроз бесмислени систем опорезивања који фаворизује капитал, односно богате чини богатијима и повећава друштвене неједнакости у Србији.

Професор Факултета за политичке науке Зоран Стојиљковић каже да се код нас политичке партије начелно залажу за радничка права, али да је то искључиво део страначког програма. За „Политику” каже да је најдаље у том погледу отишао покрет „Морамо”, који има конкретне програме о заштити права радника и смањењу радне недеље.

„Неке партије су у кампањи покушавале да нуде одређене повластице, типа да се више од плате не издваја здравствено осигурање, већ да то иде директно из буџета чиме би се, тако су навели Драган Ђилас из Странке слободе и правде и Горан Радосављевић, кандидат за премијера Социјалдемократске странке Бориса Тадића, повећале плате за 11-12 одсто. Такође, када прочитате социјални програм Двери, тешко да не можете да се сложите с њим. Али је ипак велико питање шта би те партије заиста радиле да имају кључну улогу у формирању републичке власти”, каже Стојиљковић и наглашава да Србија има довољно образовног потенцијала да не буде земља мотача каблова.

Каже да нема политичке партије или лидера који ће отворено рећи да заговара позицију либералне економије по којој је свако ковач своје среће, треба да подноси судбину коју има и да не треба држава да обезбеди пристојан стандард и плате. Наводи да постоји неколико социјалних и политичких линија које улазе у различите комбинације и коалиције с различитим значењима. Та основна подела на левицу и десницу у спољнополитичким дешавањима ставља се по страну и у центар се стављају идентитетска питања. Друга подела је на суверенисте и глобалисте, од којих су и једни и други у Европи сагласни око кључних питања, али се она не односе на радничка права.

„То је разлог зашто на изборима од 2008. социјалноекономска раван никако да постане доминантна и за ту врсту јаза између онога што је важно за бираче и онога шта је битно за политичке партије и политичку елиту. На овогодишњим априлским изборима због рата у Украјини то нико није стављао у први план сем зелено-леве коалиције. Што је ствар универзалније прихваћена и доминантна код грађана, то се мање политички експлоатише и мање је основ разлике између странака. Сви се залажу за солидарност, искорењивање сиромаштва, уважавање идеје социјалног партнерства и дијалога и то је готово постало опште место. То нико не доводи у питање и разлика се прави колико се од општег плана социјалне агенде ослања на вредности блиске запосленима у синдикатима”, каже Стојиљковић. Додаје да политичари шапућу на ухо људима оно што они желе да чују, јер је већина радника сиромашна и забринути су за своју егзистенцију. Неки, као суверенисти, то помере ка идеји националног суверенизма и већих инвестиција и давање новца домаћим предузетницима, док глобалисти имају друге циљеве.

„Свака власт даје одређена давања грађанима и покушава да одржава једну врсту стандарда, али никоме не пада на памет да покаже на примеру, као што је прогресивно опорезивање, по коме они који су богатији имају и већи социјални трошак. Кaда прочитате социјалне програме у политичким партијама, може да се стекне погрешан утисак да су у Србији социјални дијалог и партнерство синдиката и запослених у некој врсти сарадње, али у реалности мало од тога има. Још је поразније да највећи критичари ове власти о правима радника готово да и не размишљају. Превелики је јаз између предизборних обећања и постизборне праксе”, истиче Зоран Стојиљковић.

Ретко се политичке партије, а још мање изборне коалиције које чине најчешће идеолошки несродне странке и покрети, одлучују да представе своје идеје о раду и социјалној заштити. Најчешће се може чути критика политике инвестирања, најава укидања Закона о раду, али без јасних порука шта ће заменити постојеће норме, политике и праксе.

Политички аналитичар Дејан Вук Станковић каже да је готово немогуће пронаћи некога ко би се доследно залагао за промене које су од суштинског значаја за положај радника. За наш лист каже да се том темом мало бавила десница, изборна листа Драгана Ђиласа је кокетирала, а да је изненађујуће да су зелени водили прозаичну кампању без неке велике упечатљиве теме и ставова. Додаје да је то једна од кључних тема у нашем друштву, као што је корекција социјалних разлика које су врло дубоке.

„Због рата у Украјини социјална питања, положај радника, једнакост шанси, право на бољу здравствену заштиту и образовање није испливало као тема што је велики пропуст у кампањи. То у будућности мора да се мења уколико желимо да будемо део савременог света. Шта је за нас важније, какав је квалитет образовања у Србији и положаја радника и, рецимо, скраћења радне недеље или шта ће бити на релацији Украјина–Русија и да ли ће се састати Путин и Бајден”, наводи Дејан Вук Станковић.

Чини се да грађане у Србији више занима велика политика и геостратешко позиционирање наше земље него нешто за шта би морали највише да буду заинтересовани, а то је животни стандард и права која имају на послу. Дејан Вук Станковић каже да је реч о менталитету, али да је најважнија тема како живимо, могућност да се нађе посао или да се образујемо и да се боље лечимо. „Нажалост, још нисмо достигли тај ниво политичке свести да свакодневна друштвена и животна питања ставимо у епицентар политике. Политичке странке треба да оцењујемо по успеху у тој области, а некако, што због медија, што због политичке елите, некако су нам главе усмерене ка неким апстрактним, општијим, на први поглед занимљивијим и контроверзнијим питањима, него о оним питањима која живот значе”, наводи Дејан Вук Станковић.

Наш саговорник наводи да грађанска свест мора да иде у правцу свести о заједници у којој живимо и да се боримо за квалитет живота, а не о неким општим, апстрактним и глобалним темама. Нека радна права су у међувремену постала основни стандард, који је постављен још пре више од пола века у највећем броју држава Европе, а у Србији су га политичке елите заборавиле последњих тридесет година па је помало парадоксално да и неке суседне државе имају боље радно законодавство које квалитетније штити права радника.

На питање када ће се политичка сцена у Србији променити да обичног човека више интересује унапређење његових радних и људских права, него шта се догађа у свету, Дејан Вук Станковић каже: „Мислим да ће проћи доста времена док то не буде у центру политичких кампања. То је ствар политичке културе која се мења постепено. Грађанска свест се мења еволутивно. Не можете очекивати да одједном дође до такве промене. Потребна је двострука промена у домену политичког расуђивања и политичког деловања. Морамо да схватимо да одређене интересе неког слоја у друштву можемо да решимо самоорганизовањем или активизмом. Имали смо ми неке покушаје тога, који су додуше били спонзорисани било симболички медијски, било финансијски са Запада.” Станковић додаје да ми немамо грађанску културу борбе за неке нове видове заштите и унапређења људских и радних права и наводи да су разлог томе слаби синдикати и њихов утицај на власт.

Скраћење радне недеље

Колико су различити трендови раднички права у Србији и Европи најбоље се може видети на примеру скраћења радне недеље. Ово није само тренд у појединим европским државама већ и логична последица развоја технологија и продуктивности рада. И док на Старом континенту то постаје тренд, код нас има више отпора ка тој идеји. Неке компаније за Западу уочиле су повећање продуктивности за чак 40 одсто, по коме би четири дана била обавезна да долазе на посао, а један дан би радили од куће. У нашој земљи запослени, али ни послодавци нису одушевљени овом идејом јер, како наводе, оваква промена не бу унела позитивне аспекте у фирме. С друге стране, ни радници нису за ову могућност јер страхују да би били мање плаћени. У Србији је, међутим, доминантан став о непрекидном раду, догма да просечан радник мора радити бар 12 сати дневно, шест дана у недељи, како би успео да заради довољно да прехрани породицу и подмири најосновније потребе домаћинства. То доказано није тачно, а често неплаћени прековремени рад и радна експлоатација иду само у корист послодаваца који на тај начин остварују екстрапрофит који касније несметано износе из земље у неки од такозваних пореских рајева.