Ожиљци транзиције у „црвеном” Крагујевцу

Крагујевац – Биле су тешке године после „петог октобра”. Људи су очекивали промене и бољитак, а остали су без посла. Само у једном дану, 2001, с посла је отпуштено више од 10.000 „Заставиних” радника. Било је то време социјалних немира и масовних протеста, које се надовезало на инфлацију из деведесетих година прошлог века, ратове и НАТО бомбардовање у коме су поједини погони „Заставе” били срушени до темеља.

На ограђеном спортском терену поред хале „Језеро”, у маси од неколико хиљада револтираних радника, као у каквом гротлу, мајка не успева да умири дете које плаче на летњој врелини. Пала је у несвест, дошла су кола хитне помоћи. Апокалиптичне сцене су се понављале из дана у дан, а министри Ђелић и Влаховић умало нису добили батине када су 2001. дошли у Крагујевац да радницима говоре о „светлој будућности”.

Започета приватизација се претворила у гашење и пљачку друштвених предузећа, социјалистичких гиганата који су пола века хранили крагујевачке пролетере. Са „Заставом” су са лица земље нестали месара „Звезда” која је конзервирану сецкану јунетину извозила у Енглеску, фабрика галових ланаца „Филип Кљајић” је подељена и очерупана, а у кожари „Партизан” радници су месец дана штрајковали глађу. Беда и сиромаштво су били присутни на сваком кораку, Крагујевац је прозван „Долина глади”.

Неки отпуштени радници су имали услов за пензију, а „Заставини” радници су, по налогу министра Динкића, морали на преобуку. Бравари и лимари су постали молери и таксисти. Поједини нису издржали и живот су завршили трагично. Било је и оних који су се „снашли”. С новчаним отпремнинама из „Заставе” и других предузећа прешли су поново на државни и локални буџет, запосливши се у јавним предузећима и установама.

Две деценије касније, познати синдикални челник Југослав Ристић о транзицији говори с пуно горчине, питајући се колико су нам добра донеле стране компаније које су у Крагујевац почеле да пристижу пред крај прве деценије 20. века. Уговор с „Фијатом” је потписан 2008. године.

„Читав тај транзициони привредни концепт је био погрешан. Одрекли смо знања и технологија, оног највреднијег. Стране компаније које су дошле задржале су центре технолошког развоја у својим земљама, а код нас је остала јефтина радна снага. Поједини политичари су Србију чак и рекламирали као земљу јефтине радне снаге”, подсећа Ристић и наводи да су технологија и знање сачувани само још у војној индустрији – у „Застави оружје”.

„А, шта је била алтернатива!?”, пита декан Економског факултета у Крагујевцу Петар Веселиновић, који је пре десетак година био и члан градског већа за финансије.

„Наша привреда је била изубијана, није више имала ни иновативни ни инвестициони потенцијал. Једина могућност је била да се радници инкорпорирају у страна предузећа која су доносила капитал и нове технологије. Проблем је што је и данас просечна плата у Крагујевцу испод републичког просека. Стандард ће се поправити у једном средњорочном периоду, до пет година. Морамо бити стрпљиви”, поручује Веселиновић.

„Посао столећа”, како је назван долазак „Фијата” у Крагујевац, сада се претворио у велику неизвесност. Од 2018, после истека десетогодишњег уговора, „Фијат” једва одржава минималну производњу. Хоће ли нова групација „Стелантис” остати у Крагујевцу, да ли ће се овде правити један модел електричног аутомобила после сада већ застарелог „фијата 500”, чија је серијска производња почела још 2012. године.

Много је питања у вези са италијанским „Фијатом” на која наши саговорници немају одговор. Ипак, слажу се у једном – долазак „Фијата” отворио је врата за многе друге велике компаније које последњих година стижу у неформалну престоницу Шумадије.

„Сименс”, са око 800 радника, увелико извози трамваје произведене у Крагујевцу, кинески „Јанфенг” запошљава око 650 радника у три погона за производњу аутоделова, а немачки „Вакер Нојзон”, компанија за производњу грађевинских машина, гради велику фабрику за око 850 радника. Има Крагујевац и своје адуте, пре свих то је велики индустријски „Мајнд парк” фирме „Милановић”, затим  фабрика намештаја „Форма идеале”, те позната трговина медицинске опреме „Призма”, уз „Агромаркет”.

„Створили смо повољну инвестициону климу. Све велике компаније које су у Крагујевцу подигле једну фабрику, обавезно граде и другу, неке и трећу. То је оно што се назива реинвестирање”, објашњава Александар Милошевић, помоћник градоначелника Крагујевца за реализацију капиталних пројеката и сарадњу са Владом Србије.

„Долазак страних компанија утиче и на повећање животног стандарда. У Крагујевцу је 2012. било 50.000 регистрованих аутомобила, данас, десет година касније, има их 70.000”, наводи Милошевић.

Последњих година, крагујевачка привреда константно бележи суфицит у спољнотрговинској размени. Према подацима Регионалне привредне коморе Шумадије и Поморавља, крагујевачка привреда је прошле године остварила вишак од 136,7 милиона евра, захваљујући великом повећању извоза од 20,2 одсто у односу на 2020. годину.

„Више од 80 посто крагујевачког извоза данас се заснива на финалним, високософистицираним производима. То је кључно обележје и огроман помак у односу на претходни период када су доминирали полупроизводи и сировине. Ситуација је још боља ако се зна да се већина извозних артикала пласира на тржиштима најразвијенијих земаља, Немачке, Америке, Италије, Француске. То говори и о изузетној конкурентности наших производа и услуга”, каже директор Коморе Предраг Лучић.

„Аутомобили и трамваји чине 40 одсто крагујевачког извоза, с тим да су прва два месеца ове године донела промену тренда. По први пут се извозило више у Немачку, него у Италију. Захваљујући сарадњи са Универзитетом у Крагујевцу, 'Сименс' је свој развојни центар лоцирао у Крагујевцу, што говори и о значајном учешћу наших високообразованих кадрова у иновативним научно-технолошким процесима”, додаје Лучић.

Из угла синдикалних вођа, ситуација у Крагујевцу, упркос доласку страних компанија, не изгледа најбоље.

„Нико нема ништа против доласка страних компанија, али мора се рећи да смо тако изгубили привредну независност. Шта ћемо да радимо ако стране фирме у једном тренутку кризе одлуче да оду. Уосталом, ситуација ни сада није сјајна. Крагујевац је почетком осамдесетих имао 58.000 радника само у индустрији, данас једва 15.000. Радничка плата је око 50.000 динара. Из сиромаштва се рађа подаништво, што има утицаја и на политички систем”, сматра Ристић, дугогодишњи председник Самосталног синдиката у Крагујевцу кога је синдикална врхушка недавно послала у пензију.

Станоградња у Крагујевцу данас цвета, а метар квадратни се продаје и за око 1.400 евра, што је за око 50 одсто већа цена него пре десетак година. На улицама је право шаренило. Пекара, коцкарница, банака има на сваком ћошку, мада се у самом центру града могу видети и продавнице половне гардеробе из иностранства – секонд хенд шопови.

Још с краја 19. века, у доба социјалистичког покрета Светозара Марковића, Крагујевац је био „црвен”. У време СФРЈ био је и окосница радничког самоуправљања. На Дому синдиката и сада се вије црвени барјак са натписом „Самоуправа”.

„Кад се све сабере и одузме, данас је више 'белог' него 'црног' у 'црвеном Крагујевцу'”, каже декан Веселиновић, који однедавно волонтира и на месту директора ФК „Раднички”. Уз помоћ навијача – „црвених ђавола”, „Раднички” се бори за опстанак у Суперлиги Србије чији је спонзор кинеска компанија „Шангдонг Линглонг”.