Субота, 25.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: МИЛАН ЛОЈАНИЦА, архитекта

Архитектура на маргини, архитекте успаване

Што се више делимо, мислимо да нам је боље. – Данашњи Савски амфитеатар несумњиво је антитеза развоја урбане физиономије Београда. – Јавни простор би морао бити спасаван од незнања, егоизма и баналности. – САНУ не недостаје критички однос према стварности
Милан Лојаница (Фото Н. Марјановић)

„Дивно вас је видети, професоре”, рекла је уз широки осмех жена кад је, излазећи из лифта у Палати Академије наука и уметности (САНУ), срела архитекту и академика Милана Лојаницу.

„Била сам ваш студент”, додала је и срдачно су се поздравили.

„Хиљаде студената имао сам за 40 година, колико сам предавао, многи се и данас памте”, поделио је с екипом „Политикe”.

Кабинет на Архитектонском факултету у Београду заменио је оним на првом спрату здања САНУ, чији је редовни члан од 2003. године. На радном столу хрпа документа јер Лојаница председава одбору који припрема обележавање 125 година од рођења Николе Добровића (1897–1967), архитекте, академика САНУ, некадашњег главног архитекте Београда. Изложба у част Добровића, најутицајније архитектонске личности модерне у Србији, биће уприличена средином маја у Великој галерији САНУ.

„Он је симбол индивидуалности и етике, стегоноша модерних архитектонских идеја, вредан највећег поштовања и трајног памћења на просторима Србије, региона, али и у европским размерама. Манифестација „Под заставама модерних покрета” приказаће Добровићев целокупни опус, али не само као сећање на њега као репрезента ранијих деценија него и виђење и разумевање архитекте Добровића као живог саговорника и могућег судеоника у значајним актуелним урбанистичким и другим градитељским пословима, па и оним који Београду тек предстоје”, каже архитекта и академик Милан Лојаница.

Шта би данас о тим пословима Добровић рекао да стане испред хотела „Москва”, на врх Теразијске терасе?

Добровић је био визионар, а Теразијска тераса један је од његових најранијих пројеката. Године 1930. победио је на међународном конкурсу за њено уређење, а терасу је видео као велика врата Балкана – отварање града, не само према Сави него и према непрегледном пространству Срема и Паноније, никако затварање и заклањање од њих. Данашњи Савски амфитеатар је несумњиво антитеза развоја урбане физиономије Београда.

Хоћете да кажете да је „Београд на води” затворио град, што сте, уосталом, 2014. с тимом из САНУ констатовали на 22 странице примедби на плански документ за тај пројекат?

Тачно, то свако види и зна. Реч је о несмотреном нападу на урбану топографију једног историјског града, што се могло избећи. Ако је већ изградња гигантских вишеспратница била, не само у Дубаију, нека савремена неминовност (?), могли смо је имати и код нас, али како и где, то смо могли бирати. Академија је имала алтернативу и за ту интензивну изградњу, засновану на чињеницама и аргументима којима се штите историчност, еколошка специфичност, културолошки и ликовни идентитет... али то никога није интересовало. Сервилно се ишло искључиво у сусрет инвеститоровом интересу или комерцијалној алавости.

Има ли лека за грешке у простору престонице?

Има грешака колико хоћете. У централним зонама града, па и у оним од највећег значаја и вредности, безбројни су примери организоване тржишне изградње настале у сивој инвестиционој зони у којој се игноришу правила коректног урбаног планирања, па и елементарна законска регулатива. С друге стране, море је дивље градње која као патолошко ткиво гута непрегледна пространства широких урбаних и субурбаних подручја града. Те грешке је тешко, а многе нажалост и немогуће поправити.

Каква је улога у томе домаће архитектонске сцене, помера ли границе или одговара на захтеве профита?

Највећи део онога што се око нас данас у изградњи и уређењу градова и вароши у Србији догађа, нажалост, подсећа ме на Валтера Гропијуса, оца модерне архитектуре, који је говорио да понекад архитектама не остаје ништа друго до да „урлају од срамоте” пролазећи градовима. Било је то непосредно пре херојског подухвата модерне када су на оптужбе упућене архитектама због стања у градовима они морали да објашњавају целом свету да су прави кривци за стање у архитектури далеко од градилишта и струке архитеката, него да седе у управним структурама друштвених заједница које „не признају архитектуру, који не желе архитектуру, и којима заправо архитекте и нису потребне”.

Али шта раде ваше колеге да промене такав однос према њима?

Успаване су, потпуно неорганизоване. Уз то, лако их је међусобно завадити јер су пуни тензија, поделa, које се на њих пресликавају из сфере странчарења, подела на леве и десне, на жуте и плаве, на праве и криве, па и на, замислите, мушке и женске архитекте, скренуте и нескренуте…Само да се делимо и делкамо, као да је што више подела то боље, као да је не дај боже лоше – сви заједно ка истом циљу? А сви смо у истом дресу, у тиму свог града, Србије.

Да ли национална архитектонска стратегија која је у изради то може да промени или је и за њу касно?

Гледамо ли поуке Гропијуса и Добровића, има наде. Они и њихови другови су се у свом времену које није било нимало наивно ипак сналазили. Има оно правило да треба дотаћи ногама дно да би се пружио прави отпор!

Јесмо ли близу тог дна?

Близу смо. Архитектура је данас на маргини. Само је привезак грађевинарства, струковно, институционално, сатерана је у позицију слепог извршиоца директивних налога или је уопште неће бити. У таквим околностима крајње је време и треба нешто предузети. Архитекте су у нашој средини у више наврата успевали да направе преображаје. Једном с Добровићем када смо се извлачили из социјалистичког реализма. Други пут у време узлета Београдске архитектонске школе становања, кад смо били узор у регионалним па и ширим европским размерама. На основу мог увида у ток догађаја верујем да овде из тиха управо сазрева енергетски потенцијал за још једну историјску обнову архитектонских идеја и иницијатива. Национална архитектонска стратегија могла би да помогне том буђењу, тој обнови ауторитета струке који онда мора бити формализован у законодавству, стандардима, обичајном праву, кодексу деловања којег ће морати сви да се придржавају. Али, то неће бити сасвим довољно!

Шта недостаје?

Недостаје да подижемо општи ниво архитектонског образовања средине. Данас, када свако мисли да зна све па и да гради куће, народу је несумњиво потребно елементарно образовање како би се најпре разумели о смислу и целисходности градитељских интервенција, поготову оних које се тичу јавног простора, дакле оног простора који није само ствар нечије приватности те би морао бити спасаван од незнања, егоизма и баналности. Треба поправити општи однос људи према простору, емоцију према јавном простору, смисао за ред и естетски сензибилитет. Треба подизати архитектонску културу средине, развијати архитектонски патриотизам. А за то, разуме се, треба времена.

Зашто дуже од годину дана касни обнова Палате САНУ у Кнез Михаиловој 35, чији сте ви један од аутора пројекта?

Задатак је веома сложен и захтеван, развучен због разних сметњи, короне, али пројектовање ће бити окончано у јулу, а потом би требало да отпочне припрема за изградњу. Биће то друга велика реконструкција ове грађевине у њеној историји, после које ће палата бити трајно сачувана и заштићена од пропадања. Постаће ново према јавности још отвореније магнетно место научних, уметничких и других збивања.

Хоће ли реконструкција бити завршена на стогодишњицу тог здања 2024?

Хоће. Напето јесте, али биће.

Секретар сте Одељења уметности и годинама сте један од двојице архитеката сталних чланова САНУ. Говори ли нам то да немамо људе из ваше бранше достојне те институције?

Имамо, али не прођу на тајном гласању на скупштини. Од 130 чланова САНУ само је 13 уметника. Али после низа изборних циклуса и две деценије сталног опадања броја чланова Одељења уметности, све до мере када је изгледало да смо већ закорачили у неко антиуметничко време у коме је број уметника у САНУ почео да отвара и питање смисла самог назива ове институције, догодио се изненадни обрт. Одељење је прошле године не само бројчано ојачало него је и оснажено доласком нових области сценских уметности, филма, којих раније уопште у академији није било.

Чини ли вам се да академији недостаје критички однос према друштвеној стварности, да се не изјашњава о важним питањима?

Не недостаје јој критички однос према стварности. Ви циљате на паушалне оцене типа „академија је крива”, некад адресиране на институцију у целини, још чешће на њене истакнуте препознатљиве експоненте? Нема сумње да је академији на савести стање у Србији по многим питањима, али погледајте шта све ова институција и академици појединачно раде па ћете видети праву слику. У свему је ипак најбитније куда плови овај брод. А он данас, ништа мање него одувек, води покушајима рехабилитовања средине, односно њеном превођењу у пожељније стање од оног у којем га затичемо.

Помаже ли вам писање поезије у тој рехабилитацији?

Песме сам писао док сам био млад. Сад сам склонији прози, али не и прозаичности.

(Фото Д. Јевремовић)

Добровићев Генералштаб као музеј агресије

Једино изведено Добровићево дело у Србији јесте комплекс Генералштаба у Кнеза Милоша, оштећен у бомбардовању НАТО-а 1999, а шест година касније заштићен као споменик културе. Шта бисте ви урадили с тим објектима?

То што ни до данас нису обновљени својеврсни је ексцес. Замислите само колико генерација одраста поред рушевина, то је апсолутно неодрживо. Не може се избрисати историјска вредност тих зграда, мора бити враћена Београду, али питање је како. Нисам за дословну рестаурацију која брише слојеве постојеће меморије, јер би то било занемаривање крупних чињеница које се тичу не само зграда него и града и државе. Разговарам с неким младим људима и сагласни смо да све трагове разарања ове грађевине не треба уклонити и да би се чак наменски ова грађевина разорена у једној од страшних мондијалних оружаних агресија могла видети и као музеј свих милитарних последица савременог света.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.