Каква се бура спрема испод „моста пријатељства”

Специјално за „Политику”

Скопље – Европска унија, преко званичне Софије, отвореним подметањем директних сарадника Хитлера и Мусолинија на Балкану, као и подршком неонацистима у Украјини, распламсава бес, посебно оних бораца који су крвљу гушили нацизам. Недавно је у Битољ стигла висока државна делегација из Софије, с премијером Бугарске Кирилом Петковим на челу и његовим министрима, који су отворили Бугарски културни центар, назван по фашисти Ванчу Михајлову. Ова бугарска провокација, коју jе премијер Петков назваo „мостом пријатељства” између Бугарске и Северне Македоније, изазвала је бројне реакције на политичкој и медијској сцени РСМ и додатно појачала тензије између ова два суседа.

Министарство спољних послова Бугарске издало је саопштење у коме се изражава чуђење због реакције званичног Скопља поводом отварања КЦ „Ванчо Михајлов”:

„Поново смо сведоци говора мржње против Бугарске, која је наглашена од парламентарних партија и представника јавног и академског живота. Посебно је забрињавајуће што се Бугарска и бугарски народ неоправдано изједначавају с фашизмом.” Стејт департмент и ЕУ подржавају РСМ у евроинтеграционим процесима, али остају уздржани у коментарисању овог фашистичког испада.

Ко је заправо Ванчо Михајлов и зашто је овај битољски догађај у најмању руку скандалозан? О њему говори професор Тодора Чепреганова, историчара, експерт за Други светски рат.

„Своју руководећу функцију у бугарском ВМРО Михајлов је започео одмах након убиства Тодора Александрова, лидера ове бугарске организације, и поред чињенице да постоји сумња да је он један од учесника договора о убиству Александрова са члановима бугарске владе. Његово убиство је било приказано као дело комуниста, што је Иван Михајлов у договору са бугарским владиним круговима искористио за серију ликвидација чланова левице у пиринском делу Македоније и шире, у Бугарској. Ликвидације почињу у Горњој Џумаји (Благоевград). Међу првима који су убијени по наредби Михајлова јесу Димо Хаџидимов и Арсени Јовков, руководилац Илинденске организације и уредник новина „Илинден”. Овим убиствима је ослабио македонски национални покрет уочи Другог светског рата. Године 1924/25. ликвидиране су војводе Панчо Михајлов, Евтим Цеков, Петар Чаулев у Милану, Тодор Паница у Бечу и војвода Иван Јанев Брло.

Oружане акције Ванчa Михајловa биле су усмерене против државне, војне и политичке власти Краљевине СХС, односно Југославије, тј. српске окупаторске власти и управе Вардарске Македоније. Циљ је, преко терористичких акција, држати отворено македонско питање на међународној сцени. Главни заштитник михајловистичког ВМРО-а до распуштања, 1934. године, била је званична бугарска власт”, објашњава Чепреганов.

Подсетимо, званично руководство Бугарске данас тврди да македонски народ нема свој идентитет и језик – да је, заправо, то бугарски народ, те да је македонски језик дијалекат бугарског језика.

 „За време свог деловања Михајлов се залаже за уједињену и независну Македонију – али као бугарску територију, без Македонаца, с већинским бугарским становништвом. У начину борбе примењује тероризам, ’тројке’ и ’петорке’. За време његовог руководства организација је уз дозволу бугарске владе успоставила паралелну полузваничну власт у Пиринској Македонији, претварајући је у своју војну и финансијску базу с посебним системом пореза.

Михајлов одржава блиске односе с Владом Бугарске, а имао је подршку и материјалну помоћ и од Италије. Након забране ВМРО-а 1934. године емигрира у Турску. Овде борави све до 1938. године, када му је отказано гостопримство од Кемала Ататурка, те одлази у Пољску. Своју активност у емиграцији усмерава ка фашистичким и нацистичким круговима Италије, Немачке, Мађарске и Хрватске.”

У току тридесетих година двадесетог века Иван Михајлов сарађује са Анте Павелићем, с фашистичком Италијом и нацистичком Немачком. Након неколико неуспелих покушаја атентата на краља Александра Карађорђевића од стране усташа, Анте Павелић се обраћа за помоћ Ивану Михајлову.

„Иван Михајлов у својим редовима има Владу Черноземског, бескомпромисног атентатора, ког нуди Павелићу као човека који ће без поговора извршити задатак. Резултат је познат – 9. октобра 1934. године у Марсељу је убијен југословенски краљ, заједно с француским министром спољних послова Лујом Бартуом.

С почетком Другог светског рата, до краја рата, гостује и борави у Загребу под окриљем Анте Павелића, лидера усташке фашистичке организације, и истовремено је сарадник италијанских и немачких војних служби. Неколико дана пре капитулације фашистичке Бугарске, 6. септембра 1944. године, Иван Михајлов немачким авионом долази у Софију, одакле је пребачен у Македонију, где је требало да реализује Хитлерову идеју за формирање независне македонске државе. На сусрету са истомишљеницима речено му је да је дошао касно јер су јединице Народноослободилачке војске и партизанских одреда већ завршиле посао, ослободиле су Македонију. Након тога, поново се враћа у Хрватску, уз немачку подршку, где остаје до краја рата. После капитулације Немачке емигрира у Аустрију, а затим у Италију (Рим), одакле је одржавао везу с Македонском патриотском организацијом. За време боравка у Италији делује против македонске државе у оквиру југословенске федерације, оставши доследан свом ставу да не постоје македонска нација, језик и култура. Умире у Италији.”