Село с две душе и једном црквом брвнаром

Село Гогиће, Бело Брдо – Путем од Лепосавића до Лешка, па назад до Дрена ка Белом Брду, рударском насељу, некада најчувенијем у Југославији, где се играо тенис и где је био први биоскоп на Косову, идемо ка Гогићима, заселку где је остало двоје сељана и једина црква брвнара на северу Косова, од укупно три колико их је било у читавој јужној покрајини. Подигнута је у славу Свете Петке, али нико са сигурношћу не може да каже када је саграђена.

„У Ђураковцу је била црква пола брвнара, пола зидана. Порушена је 1999. Има и она у Гораждевцу. За ову у Гогићима знамо, али не и када је саграђена”, рекли су нам у Покрајинском заводу за заштиту споменика културе у Приштини.

„Гле, неко је поставио тробојку”, с радошћу се проломи глас Горана Гогића (51), нашег домаћина, који скоро две деценије живи у Лешку, где се скућио по одласку из села. Гости смо Горанови на Лазареву суботу, јер једино када је црвено слово Горан одмара, не ради у пољу. А радник је и Фабрике „Лола” у Лешку.

Откључана врата на брвнари, новац остављен, изгледа да је скоро неко долазио. На видном месту икона Свете Петке. Црква омалена, пре десетак година је обновили.

Цела у дрвету, на врху православни крст.

„Никада није рушена. Обновили смо је, јер је зуб времена начео”, говори Горан, док се oкупљају сељани из суседне Лескове, Ђурића, Санџака... Сваке године се грабе ко ће да буде домаћин.

На само корак од цркве, неколико камених споменика. Сваки у виду крста.

„Поставила родбина погинулима у Првом светском рату. Нису ту сахрањени. Не зна се ни где су кости оставили. Али да остане неки траг и сећање на претке, на Андрића, Ђурића, Гогића, Симоновића, Танасковића”, говори Горан, док ми тек назиремо понеко презиме на каменим белезима.

Долазе из целе Србије, овде на Тројице, на молитву, они који су давно отишли. Долазе да се помоле Светој Петки и „бездетне жене”.

Овде се долази и по мед, прополис, полен, матичну млеч, ројеве пчела и матицу, које Горан Гогић сам производи. Има више од 250 кошница, засаде малине и ароније.

„И мој деда је био пчелар. Одувек је код нас било меда, а радило се и у пољу и у кући, гајила стока, прело се, плело, само се о празницима одмарало”, говори Горан, стасит планинац.

Некада је у овом заселку било четири куће, четири домаћина и више од 20 чељади. Сада су само Чедомир и Милија, Горанови родитељи, које сретосмо на путу ка лекару који долази у Лепосавић. У Бело Брдо већ годинама лекар не долази. До пре неку годину била је медицинска сестра, али је и она „отказала”.

„Како то да цело Бело Брдо, села, заселци немају лекара. Бар два пута недељно”, питамо Горана. Чујемо, доле у продавници, коју Горан држи и снабдева, да за сваку бољку у Лепосавић силазе.

У тору Гогића 50 оваца и две козе. Каже, скупље је платио казну кад су га косовски полицајци пресрели на брду, него што су козе коштале.

„Козе ме коштале 250 а казну сам платио 280 евра. А толико су ме намучили, држали ме два сата, испитујући од боје очију до броја ципела. Нисам могао преко главног прелаза да претерам козе. Теже ми је пало малтретирање полицајаца него казна. Једног Србина знам, познајемо се” загледан у даљину, јетко говори Горан, док улази у тор, а за њим и четири пса који чувају стадо кад су на испаши.

Подно куће тек кренули засади четинара, никао лук, мади кромпир ће у мају да ваде.

Лети, кад крене берба малине, ту су, као и увек, родитељи, деца, супруга. Плаћа и раднике. „На дневницу може и 50 евра да се заради, имају храну, пиће”, говори Горан.

Кућа Гогића је у равни рудника „Бело Брдо”. Дели их белобрдска река.

Славе Гогићи „Светог Николу”. Поп долази из централне Србије. Нису ни Гогићи, као ни цео белобрдски крај у лепосавићкој парохији!

„Сада у мају, летњу славу, славимо овде код родитеља. Дођемо брат и ја, деца, дође нам родбина, пријатељи. За зимску славу смо доле у Лешку. Због снега, невремена, доле силазимо”, говори Горан, отац двојице синова, студената. Један је у Лепосавићу, други у Београду. Помажу оцу кад год им време дозволи.

Враћамо се ка Белом Брду. На једном брежуљку базен с водом. Одатле је, сигурно има километар, Горан спровео воду до засада малине и ароније. Пред продавницом Видосав Видо Симић, некада рудар, сада, радник „на отвореном”. Крену прича, ту подно саме планине, надомак рударског окна „Трепче”, где се зарађује хлеб са седам кора.

Милина Радосављевић (38), родом из Белог Брда, удата у Горњем Крњину, радница је у овој продавници од новембра прошле године.

Стигоше и Горанови родитељи. Наочити и држећи и мајка и отац. Милија, мајка, као да живи у центру неког града, а не у брду, планини која мења ћуд и где се очас посла смене киша, снег, град, сунце, као што намах и беше у дану кад смо били подно висова копаоничких. У заселку Гогиће, где је на сат времена лаког хода имагинарна линија између Космета и централне Србије.