Екологија у фокусу уметности

Херметички затворена цев, везана челичним сајлама за плафон, лебди у ваздуху. У њој вода шуми, као да моли за слободу, попут планинских потока заробљених у цевима деривационих мини-хидроелектрана. Насупрот њој је „Киша”, сачињена од цилиндричног лед светла и нити челичне сајле које падају из ње, симбол прочишћења и новог почетка. На нитима су исплетени жичани елементи који визеулно праве шум и на тај начин дочаравају покрет заробљен у времену. Поставка младих уметника из Чачка, Теодоре Војиновић и Марка Јозовића, коју чине инсталације, скулптуре и цртежи, названа –„Рефлексије”, базира се на забринутости за природну средину и како даље.

– Године 2011. изграђена је прва мини-хидроелектрана у Србији. Њиховом изградњом се уништавају биљни и животињски биодиверзитети. Последице су велике и нереверзибилне на акватичне екосистеме и живи свет који ту станује. Суочавамо се са једном врстом геноцида. Рад „Река” представља знаковни аларм. Метална цев у којој се налази заробљена вода на симболични начин приказује потребу за реакцијом и слободом. Директна је повезница са правим инсталацијама које користе приликом изградње хидроелектрана и усмеравања речног корита у цеви. Ту се јавља одређена врста потребе да се проникне у њу, сагледа шта је са друге стране. Скулптура је интерактивна и својом позицијом и обликом уводи посматрача у звучну и визуелну комуникацију – објашњава Марко Јозовић, напомињући да су еколошке теме у фокусу данашњице, тако да и ликовна уметност представља поље деловања и реакције на очигледно човеково посрнуће.

– Са овом изложбом и радовима преносимо једну врсту сагледавања. Од природе до забринутости за исту. Теодорини радови говоре о природи као основној тачки полазишта човека док ја са друге стране са овом серијом приказујем негативне утицаје које он прави. Ту правимо једну визуелну паралелу – примећује Јозовић.

„Уметничко поље интересовања Теодоре Војиновић и Марка Јозовића налази се у прожимању уметности, природе и хуманистике превасходно у смислу истраживања односа човека и природе. Своја истраживања они реализују радећи самостално или однедавно као уметнички пар, у различитим медијима (скулптура, цртеж, дигитална графика и интерактивна инсталација), развијајући сопствене поетике и праксе које се повремено укрштају и надопуњују”, записала је у каталогу историчарка уметности Јулка Маринковић.

Пажњу уметничке јавности Теодора Војиновић привукла је веома рано својим студентским радовима биоморфних форми од минуциозне плетене поцинковане жице.

– Већи део скулптура је направљен од метала. Још од факултетских дана сам кренула да радим са металном жицом и за сада је то материјал који ме прати кроз радове. У последњој серији радова сам почела да убацујем боју и светло.

Процес је дуготрајан и захтева доста стрпљења и труда јер сваки елемент радим ручно од жице која често направи „тетоваже” по кожи – објашњава власница награде „Радета Станковић” за најбоље скулпторско остварење студента и УЛУПУДС-а Теодора Војиновић. Завршила је мастер студије примењеног вајарства 2018. године на Факултету примењених уметности у Београду. Излагала је на бројним групним изложбама у Србији и земљама региона.

Марко Јозовић је дипломирао годину дана раније на истом факутету, али на смеру графички дизајн. Излагао је на више групних изложби у земљи, а самостално у галерији „Хаџи” у Београду.

„Рефлексије” су специфичне и по интеракцији уметника и публике. „Посрнуле” радове рука подсвесно посегне да придржи, јер се стиче утисак да ће у сваком тренутку превагнути и пасти. „Цијук” позива на тактилност, када се крзно помази, активирају се сензори који испуштају пискави тон (нешто најсличније звуку миша).

На принципу интеракције, у смислу концепта и уметничке праксе, заснована је и просторна инсталација „Препознавање”, заједнички рад који је, по њиховим речима, „својеврсни омаж времену”, са полазиштем у универзалном значењу односа конструкције и деструкције: „Рад је састављен од металне конструкције осмоугаоног облика, споља прикривен плочама од инокса које имају независне носаче и преламају светло, одразе на недефинисане стране. Унутрашње ивице конструкције обавијене су плетеном жицом тако да је константно присутан осећај нелагодности код посматрача док је унутар ње.”

Поставка „Рефлексија” изложена је погледу и додиру посматрача до 7. маја у Ликовној галерији Коларчеве задужбине у Београду.