Далекометни рат већег калибра

„За име бога, тај човек не може да остане на власти”, рекао је крајем марта у Варшави амерички председник Џо Бајден мислећи на Владимира Путина, па је изјава протумачена на једини могући начин: као позив на промену режима у Москви.

Државни секретар Ентони Блинкен одмах је пожурио да објасни да изјава то не значи па су и други у САД упозорили да шефа Кремља не треба сатеривати у ћошак у тренутку док његова земља води рат у Украјини, а он контролише нуклеарни арсенал.

У Вашингтону су заборавили на Бајденове речи. Не задуго. Секретар за одбрану Лојд Остин је на пропутовању кроз Пољску наговестио озбиљан и потенцијално опасан заокрет. Вашингтон се држао политике да треба помоћи Украјини да се одбрани од руске агресије, сада су у игру убачени нови параметри.

„Желимо да видимо да Русија буде ослабљена до нивоа да не може да ради ствари које је урадила инвазијом Украјине”, поручио је у неочекиваном изливу искрености Остин непосредно пошто се у Кијеву састао са председником Володимиром Зеленским. „Русија је већ изгубила много од свог војних способности и доста својих војника. А ми желимо да видимо да немају начина да врло брзо поново успоставе те способности”.

Начелник америчког здруженог генералштаба, генерал Марк Милеј,  такође је рекао да одбрана Украјине „укључује слабљење Русије, јачање НАТО-a и јединствo Запада”, потврђујући максимализацију америчких циљева који лако могу да значе почетак бесконачног рата против Русије за који се не зна шта може да донесе Украјини, шта Европи а шта глобалној економији.

Иако идеја „слабљења” није нова и потиче из времена „хладног” рата, ретко када је тако отворено лансирана. Изјаве потврђују да је Вашингтон заоштрио реторику и одлучио се на серију амбициозних потеза који превазилазе помоћ украјинском режиму да војно порази Русију и блокира њену моћ и утицај.

Председник Бајден је понављао да САД неће директно интервенисати у украјинском рату, да неће слати америчке војнике, али ове изјаве потврђују да се не ради само о Украјини већ о ономе што у НАТО-у сматрају руском претњом Европи.

Американци страхују да би Путин – иако се фокусирао на успостављање пуне контроле над коридором од Црног мора до Донбаса – могао да покуша да прошири сукоб на земље региона које нису чланице НАТО-а, попут Молдавије и Грузије.

Дефинисање новог америчког стратешког циља, „слабљења” Русије, по свему судећи почива на оцени да Русија није успела да уништи украјински суверенитет и промени власт у Кијеву, да није успела да разједини Запад, да је рат „стратешки губитак” Москве и да је Путин рањив – што треба искористити. Претпоставка је да чак и да ако се руске снаге повуку или буду протеране из Украјине, треба наставити са притисцима.

„Не знамо колико ће трајати остатак овог рата, али знамо да ће суверена, независна Украјина постојати дуже него што је Владимир Путин на сцени”, каже Блинкен и додаје: „Наша подршка Украјини ће се наставити... док не дочекамо коначни успех”.

Заоштравање је истовремено и одговор на критике америчке деснице и обавештајних кругова да је Бајден реаговао споро и да није учинио довољно да наоружа Украјину. Доскора обазрива америчка реторика сада се ускладила са драматичним повећањем војних испорука Украјини од којих се очекује да промене ток рата.

Нови амерички пакет војне, економске и хуманитарне помоћи достигао је 33 милијарде долара, од чега је две трећине војна. Бајденова порука Путину је јасна: „Никада нећете успети да доминирате Украјином”.

Многи су се одмах сетили Путиновог есеја из 2021. у којем је писао да не може да прихвати извлачење независне Украјине од руске контроле и да би такав корак „у својим последицама био упоредив са употребом оружја за масовно уништавање против нас”.

Сучељене реторике недвосмислено указују да су две силе на путу појачавања конфронтације до нивоа на којем се све чешће помиње нуклеарни рат.

Шеф руске дипломатије Сергеј Лавров изјавио је да су Вашингтон и Запад у сурогат рату са Русијом, ризикујући још један конфликт који би могао да се претвори у нуклеарни. „Опасност је озбиљна, реална. Не смемо да је потценимо”, рекао је Лавров надовезујући се на Путиново упозорење да увек има опцију употребе нуклеарног оружја против НАТО-а.

Путин је после Остинове изјаве још уверенији да НАТО жели да „уништи” Русију и да заврши посао започет у време распада Совјетског Савеза. Његова реакција на покушај свргавања споља је непредвидљива али свакако би унела елементе великих ризика.

Ослонац на покушај дугорочног војног изнуривања Русије удаљава дипломатска и преговорна решења. НАТО слањем наоружања, укључујући ракете и далекометне артиљерије већег калибра, само подстиче председника Зеленског за наставак рата, а не на дипломатију чије су иницијативе готово замрле. Тако рат постаје далекометнији и већег калибра.

Нови агресивнији амерички приступ добио је подршку садашњих и бивших званичника западне војне алијансе који процењују да су руске претње празна прича. Бивши генерални секретар НАТО-а Андерс Фог Расмусен сматра да је Запад погрешно потценио Путинове амбиције и бруталност а преценио снагу руске армије.

Многи нису тог мишљења и упозоравају да политика „слабљења” Русије носи озбиљне ризике. Таква стратегија Путину оставља само две могућности: или да капитулира или да удвостручи ратне напоре. Прву опцију сви искључују, а друга потврђује да је НАТО већ у рату са Русијом.

Џорџ Биби, бивши главни аналитичар ЦИА за Русију, сматра да би Бајденова администрација себе могла да угрози уколико заборави да је „најважнији национални интерес САД да избегне нуклеарни конфликт са Русијом. Руси су способни да обезбеде да свако изгуби уколико они такође изгубе. А то је према чему идемо”.

„Морамо да пронађемо начин да Русима некако дискретно пренесемо да би били спремни да ослабимо санкције у контексту међународног решења”, сматра Биби, али милитантна америчка реторика и ослонац на слање хаубица и ракета озбиљно угрожава неке мировне преговоре.

Пре ће бити да се зараћене стране припремају за дужи конфликт, како је то недавно потврдио председник Зеленски који више не помиње идеју о неутралној Украјини која неће ући у НАТО.

Сигнали из Вашингтона, комбиновани са порукама из Москве, наговештавају да свет, а Европа посебно, уклизавају у период дугорочне неизвесности који би могао да буде опаснији од времена „хладног” рата.