Учење на примерима из иностранства

После дужег времена поново сам боравио у Истанбулу, омиљеној туристичкој дестинацији. Први сусрет с градом је на новоотвореном аеродрому, који делује задивљујуће и по величини и по функционалности. Уз примену свих епидемиолошких мера одлазак и долазак путника одвија се несметано. Аеродром је око сат времена вожње аутобусом удаљен од града, али је време вожње условљено гужвама у саобраћају. Стари аеродром „Кемал Атартурк” претворен је у војни.

Ретко се може запазити саобраћајна полиција која регулише саобраћај, ту су само униформисана лица пешаци, који попут наше комуналне полиције обезбеђује јавни ред и мир. Ради регулисања саобраћаја, покретним стубовима се затварају целе улице како би пешаци могли безбедно да се крећу пошто је капацитет тротоара мали, а гужве велике.

Јавни превоз – аутобуси, трамваји и метро – добро је организован. Истанбул је град с више од 20 милиона житеља и простире се на површини 150 пута 30 километара. Становници користе јавни превоз јер се њиме свуда стиже брже него сопственим аутомобилом. За вожњу градским превозом постоји јединствена карта која се може купити и допунити на свим стајалиштима аутобуса, трамваја и метроа, а валидира се пре уласка на стајалиште. На станицама постоје аутомати и прислањањем карте на њих отвара се улаз на стајалиште. Карта важи за све правце и то све док не изађете са станице. Кондуктера и контролора нема. Возећи се, сетио сам се како то изгледа у јавном превозу у Београду – велики број контрола, свађе с путницима и опет само 40 одсто путника купује карту за превоз. Памтим и боравак у Амстердаму и вожњу трамвајем приликом обиласка града. У сваком трамвају постоји кондуктер који контролише оверу карата, а код њих се може и купити карта и добити информација на којој станици треба да сиђете. Питам се зашто надлежни у Секретаријату за саобраћај града Београда не погледају решења у другим градовима, искористе нека од њих у нашем и тако реше вишегодишњи проблем. Београду треба решење које ће бити примењиво у пракси и које ће превоз учинити комфорнијим и прихватљивим за већину грађана.

Истанбул је познат по гужвама и трговини. Трговци уважавају купца и настоје да га придобију и понудом и ценама. Купаца има, јер туристи долазе у Истанбул и због његове историје и културе, али и ради куповине злата, текстила, обуће и одеће од коже. Приликом куповине поклона за пријатеље у једној радњи купио сам два артикла, платио картицом и изашао. Двадесетак метара од радње сустигао ме је продавац и замолио ме да се вратим у продавницу, где ме је дочекало велико изненађење. Продавац је објаснио да су ми грешком наплатили три артикла уместо два, извинио се и вратио ми разлику новца. Сума није била велика, али је гест продавца за похвалу и показује поштовање купца. Не знам колико је оваква пракса присутна код нас, ја је нисам доживео. Приликом боравка у Стокхолму догодило се да ми је у продавници наплаћено паковање од десет пива уместо два. Захваљујући сачуваном рачуну и рекламацији успео сам да повратим новац за артикле који су ми, грешком или намерно, наплаћени. Верујем да се и у Београду дешавају сличне ствари, а они који су их доживели знају како су решили – да ли уз помоћ оног ко је погрешио или уз инсистирање и рекламације. О свом искуству пишем са жељом да се сличне ситуације у Србији решавају на цивилизован и законом дефинисан начин. Инсистирањем на томе васпитно ћемо деловати и на починиоце и на оне који су оштећени у таквим ситуацијама. Грешке чинимо сви, али ако имамо жељу да их признамо и отклонимо и себи људима око себе учинићемо живот подношљивијим и лепшим.

Драган Паскаш,
генерал у пензији, Београд