Олгина потрага за коренима

Када те судбина рано снажно ошамари, помислиш: „Горе од овог не може.” Такав шамар осетила је деветогодишња Олга, девојчица тиркизноплавих очију и дивног гласа, која је себе видела као успешну оперску певачицу. Тај шамар био је тек почетак необичне судбине жене која ће непрестано трагати за коренима, повремено се питајући: „Има ли то чему смисла?”

Роман „Сироче” ауторке Милице Зорић који говори о драматичној судбини Олге и њеном мучитељу и животном сапутнику Милану, представљен је у Академији 28. На промоцији, која је за ту врсту догађаја била веома посећена и на којој су се осим љубитеља писане речи и пријатеља Зорићеве нашли и бројни садашњи и бивши ђаци ове професорке српског језика и књижевности, Славко Петаковић, редовни професор Филолошког факултета, указао је да неко ко је проучавалац књижевности, не мора да буде књижевни стваралац. Али, Зорићева је то, како је истакао, и те како успела.

– У овом роману имамо оно што је у сржи великих уметничких дела, а то је раскрсница, укрштај животне хоризонтале, оног свакодневног, тривијалног, и вертикале која јунака позива да се духовно уздигне. Главна јунакиња Олга овде је егзистенцијално неукотвљена. Она тражи упориште у коренима, на гробљу, али и у завичају и у митолошком. Зато је ово је роман о специфичној егзистенцијалној ситуацији – навео је Петаковић.

Он је додао да роман има изузетно сложену, мозаичку композицију.

– Поигравање тачкама приповедања је врло тешко постићи, а овде је то учињено – има ауторско приповедање, онда представљање света из мушке перспективе, па говор девојчице Олгице из првог лица – нагласио је Петаковић.

Као један од квалитета романа Петаковић и Александар Станисављевић, историчар, истакли су и тему посттрауматског синдрома, у овом случају партизана Милана и представљање његових унутрашњих ломова.

– У деловима романа у којима се описује Милан историјски контекст је индиректно присутан, али приметан. Са једне стране, Милан је насилник над женом, али на другој и он је жртва. Ратне трауме обликују његов живот и поспешују његово понашање према Олги. Ломио сам се јел’ он херој или негативац. У зависности од делова приче, он је и једно и друго – указао је Станисављевић.

У роману у коме су животна путовања Олге описана од Неготина и Бора преко Земуна, Хан Пијеска, до Истре, њене очевине, и Топчидера, Милица Зорић као филолог, како је запазила Биљана Сикимић, научни саветник Балканолошког института САНУ, одлично је и вешто приказала шароликост и богатство говора на свим овим просторима, њихова преплитања и границе. Ниједaн не погрешивши.

– Када се погледа најава садржине, очекује се сензационализам, прича о влашкој магији, али испоставља се да роман, што је одлично, то није. Један слој јесте магијски. Али, у овом роману је то врло вешто приказано, а на све то Милица Зорић одлично је приказала различите дискурсе актера, имамо смену идиолеката – истакла је Сикимићева.

А како је до овог романа дошло? Како је нагласила Зорићева, причу носи врло дуго у себи, поготову што је реч о истинитим, њој блиским дешавањима.

– Прича је одједном излетела из мене када је почела онлајн настава. Сад или никада, рекла сам. Знам шта сам желела, али план нисам имала као што га имам за други роман који ће бити наставак. Сликовито: у местима које описујем, сем у Земуну, никад нисам била. Нисам знала да ће бити паралелних прича у роману, као ни реченица на влашком који не говорим. Али, свакако да иза свега тога стоји истраживачки рад – нагласила је Зорићева.

Додала је да је у роману најтеже било проговорити гласом деветогодишње Олгице.

– Највећи изазов био је ући у фигуру девојчице од девет година, тај ток свести, да запишем оно што дечје око види. После тих глава буквално сам плакала – указала је Зорићева. Роман се, како је рекла, може жанровски одредити као социолошки, психолошки, можда и као историјски и љубавни.

Књига „Сироче” првенац је издавачке куће „Хук”.