Уторак, 17.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: ЖЕРОМ ФЕРАРИ, књижевник и филозоф

Трагедије из прошлости не могу да буду оправдање за нова зла

Био сам активиста у националистичком покрету Корзике деведесетих година, али је пораст насиља између људи који су се раније сматрали браћом, био узрок мог дефинитивног разочарања
Провео сам једно поподне гледајући како 20. век протиче кроз фотографије Ристе Марјановића, било је незаборавно... (Фото: Actes Sud)

Имао сам двадесетак година када су почели сукоби у бившој Југославији. Сећам се да сам тада први пут видео слике рата које нису долазиле из историјских књига, нити су се тицале далеких земаља већ су биле ту из Европе. Осећање блискости било је крајње узнемирујуће.

Ово за „Политику” каже  Жером Ферари, корзикански писац и филозоф, гост овогодишње књижевне манифестације „Молијерови дани”, где у оквиру сегмента „Правац Корзика” представља роман „По свом лику” (награђен 2018. књижевним признањем листа „Монд”), као и претходни „Принцип”, оба објављена и код нас у издању „Чаробне књиге” у преводу Мелите Лого Милутиновић. Аутор романа „Беседа о паду Рима”, за који је добио Гонкурову награду за 2012. годину (такође објављен код нас код истог издавача са истим преводиоцем), говорио је јуче у Београду у клубу РТС-а, а данас гостује у Новом Саду у књижари „Bulevar Books” од 18.00 сати. Током боравка у Србији, Ферари ће бити и један од чланова жирија за избор стипендисте за двомесечни боравак на Корзици. Реч је о стипендији „Ange Tomasi”, а задатак добитника стипендије јесте да оживи сећања из прошлог столећа када су током Првог светског рата избеглу српску децу прихватиле корзиканске породице.

Мада је рођен у Паризу, Ферари већ дуго живи на Корзици која је, по њему, са својим спојем туризма у најсавременијој форми и једног очигледног архаизма, екстремно плодна са аспекта књижевности. Већ више пута је долазио у Београд, а јунакиња његовог романа „По свом лику” Антонија, фоторепортерка са Корзике, борави између осталог и у Југославији за време рата деведесетих, где се спријатељила са Србином Драганом, тада војником ЈНА. Роман и почиње њеним сусретом с Драганом на Корзици после много година...

Како је настала идеја да фотографију узмете за тему романа „По свом лику”?

Када смо Оливер Рое и ја 2015. године писали о мало познатој фоторепортажи коју је од 1911. до 1912. направио Гастон Шеро током итало-турског рата у Либији, схватио сам у којој мери је, а да тога нисам био потпуно свестан, фотографија присутна у свим мојим књигама и тада сам пожелео да напишем роман у коме би овог пута она била главна тема. Сећајући се оних слика рата из Југославије, а захваљујући мојим уредницима и преводиоцу, успео сам да спроведем истраживање у Србији које ми је омогућило да напишем роман „По свом лику”, и да избегнем, бар се надам, да пишем било шта.

У роману пратите и борбу локалних националистичких кланова за независност Корзике. Пошто живите на Корзици, како бисте описали тренутну ситуацију на острву? И какав је ваш став према њеној независности?

Живим на Корзици од 1988. године и од тада сам је напуштао само два пута да бих четири године радио као професор у Алжиру и две године у Емиратима. Унутрашње раздоре у националистичком покрету Корзике деведесетих година искусио сам на првој линији фронта, јер сам тада и сам био активиста. Међутим, ниво насиља који је за неколико месеци толико порастао између људи који су се раније сматрали браћом, био је узрок болног изненађења и, што се мене тиче, дефинитивног разочарања. Данас се све то много променило. Националисти су већина у регионалној скупштини, тајни покрети више не постоје, што не значи да се не могу поново родити преко ноћи. Али за тридесет година, само значење израза „национализам”, оног који је некада имао на Корзици, променило се. Данас овај израз више не означава жељу да се заштити свој језик и култура од превише централизоване државе већ се односи на гротескно прецењивање себе и одбацивање другости, због чега се више уопште не препознајем у томе. Ова промена парадигме посебно је видљива у наизглед парадоксалној чињеници да је, на моју велику срамоту, управо Марин Ле Пен у великој мери победила на председничким изборима на Корзици.

Један сегмент романа „По свом лику” посветили сте и српском фоторепортеру Ристи Марјановићу (у књизи Риста М), који је радио у прве две трећине 20. века, а чије фотографије вам је на увид дала његова унука Зорана Војновић. Како сте уопште њега открили?

Била је то невероватна срећа! Зорана је рођака моје другарице Милице која ме је и упознала с њом. Провео сам једно поподне гледајући како 20. век протиче кроз фотографије Ристе Марјановића. Било је незаборавно и моја захвалност је потпуна.

Роман прати ритам католичког опела на Антонијиној сахрани, при чему сте светим речима дали универзалност. Какав је ваш став према религији?

Ја лично сам агностик, али веома ценим свете обреде и веома сам осетљив на дубоку, каткад застрашујућу поезију литургијских речи. На Корзици има и светих полифоних песама које су заиста лепе и увек ме дубоко дирну. Обреди дају друштвени облик тренуцима људског постојања, посебно смрти и не верујем да се могу лако заменити.

Десет година је прошло откако сте добили Гонкурову награду за роман „Беседа о паду Рима”, чија тема је Први светски рат који се у том вашем делу преплиће са модерном епохом. И овде се том рату враћате у неким сегментима романа. Како гледате на тренутну ситуацију, на рат у Украјини?

Украјину не знам добро, нисам тамо био, али био сам у Србији, Хрватској, Босни, Бугарској и сваки пут сам био запањен начином на који референце на Други светски рат, чак и на Балканске ратове, обликују перцепцију савремених догађаја, често илузорно, бојим се. Историја се не понавља. И не верујем да трагедије из прошлости на било који начин могу да буду оправдање за нова зла.

Још у време кад сте добили Гонкурову награду пребацивали су вам наклоност ка апокалипси, а ви сте тврдили да је сва савремена литература таква. У међувремену, тај дистопијски апсект постао је још израженији у модерној прози. Да ли заиста идемо ка крају света?

Свака част ономе ко буде схватио! Рецимо да у овој ситуацији, између климатске кризе и све израженијих алузија на употребу атомског оружја, нема много разлога за оптимизам.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.