Србија јесте под притиском…

Руски амбасадор у Београду Александар Боцан-Харченко је у праву када у интервјуу за „Политику” каже да се на Србију врши „невероватан притисак”. Још више погађа суштину када каже  да  „брутално завртање руку и покушаји гушења земље и њене воље, потпуно игнорисање њених интереса делују потпуно дивље”. Греши једино што говори о односу Запада према Србији, а погодио би када би све ово везао за Русију и њено понашање према земљи која му је пружила дипломатско гостопримство.

Али треба имати разумевања за искусног руског дипломату. Његова земља је у рату и то као агресор, она жели ратом да усиса Украјину у свој национални и државни оквир, па амбасадор не може да разуме да и Србија има своју вољу, и своје интересе. Не може да разуме да је то јасно исказала жељом да уђе у Европску унију. То је воља Србије, па није никакав притисак ни завртање руку када јој неко из Европе каже да треба да подеси своју политику са европском.

Али зато постоји огроман руски притисак на Србију и Боцан-Харченко га спроводи најјаче што може. Москва је годинама говорила да нема ништа против уласка Србије у ЕУ, али таква политика је сада прошлост. Она ни до сада није била искрена, Русија се увек надала и много радила на томе да Србија не постане чланица уније, иако је говорила другачије. Али њеном инвазијом на Украјину престала је чак и та кетманска учтивост према Србији. Москва по први пут говори Београду оно што му заиста мисли.

То што мисли Србији, недавно је руски амбасадор у Сарајеву поручио Босни и Херцеговини. Игор Калабухов је рекао грађанима БиХ да им не треба чланство у ЕУ, зато што им она не нуди ништа добро, већ само неоимперијалну политику. Питање је дана када ће Боцан-Харченко то исто рећи грађанима и руководству Србије.

Амбасадор само гази по стази коју су одавно утабали његови шефови. Тешко да постоји већи притисак на Србију, њену политику и њене интересе, од Путиновог поистовећивања Косова са Кримом и Донбасом, у контексту међународног признања. Иако то ради већ годинама, Србија тек сада доживљава његову политику као отрежњење и почиње (коначно) да са неповерењем гледа на изливе љубави и братства који стижу из Кремља.

Завртање руку је и када Марија Захарова, цинично, подсећа Србију да треба да остане пријатељ са Русијом, јер „Русија не окреће леђа својим пријатељима” када су у невољи. Јак притисак долази и од Александра Дугина, идеолога „Руског света” и креатора Путинове агресивне и освајачке митоманије. „У руској геополитичкој агенди словенског препорода доћи ће ред и на Србију. Видећете када формулишемо циљ који се тиче Балкана. Сада треба да завршимо оно што смо започели”, уз осмех говори Дугин. У преводу – прогутаћемо Србију у нашу имагинарну империју, а на примеру Украјине закључите да ли ће то бити милом или силом. Не постоје ваши интереси, не постоји ваша воља, чак ни право да као народ и заједница имате неки свој циљ. Ми о томе бринемо.

Руски притисак нарочито се тиче „пупчане врпце” њеног утицаја у Србији, а то је власништво и управљање НИС-ом. Отуда притисак да се вишак власништва у рукама „Гаспромњефта” који је под санкцијама, не прода ван породице него да остане у рукама „Гаспрома”, који није под санкцијама. Тај кратки бајпас штети интересима Србије јер је ставља у позицију да одлаже неизбежно, уместо да каже „не” непоузданом и изолованом руском партнеру.

У функцији притиска на Србију је чак и руски патријарх Кирил, који убеђује своју„сабраћу” да је Запад изазвао и Први светски рат, а како би Србија „престала да постоји”. Нажалост, неко ће му поверовати, зато што је заборавио да је његове прадедове, њихову победничку војску и њихову поносну државу од пропасти спасио управо – Запад. Француска, Британија, Америка и њихови савезници, а не Русија.

Руски притисак на Србију је огроман, а биће још јачи и бруталнији. Он ће се појачавати онолико колико ће брзо пропадати њени ратни циљеви у Украјини и колико због тога буде расла њена изопштеност из цивилизованог света. Никога у Србији не сме да изненади када руски званичници буду почели да нам се обраћају директним претњама, неки од њих су већ почели.

Добро је што ће Србија због тих притисака моћи много брже и лакше да потврди своје, одавно донете, важне одлуке, да иде у Европу, не у Русију. Што више буде отежавала ту одлуку својим све јачим притисцима, Русија ће у ствари учинити најбољу услугу Србији.

Да ли ће то бити довољно, зависи од председника Србије Александра Вучића. Његов огроман легитимитет, потврђен на изборима пре месец дана, даје му чак и право да одлучује на основу својих емоција према Русији. Грађани су му дали то право и такве одлуке нико не би могао да оспори. Још да се у кампањи понашао неодговорно и повлађивао проруском сентименту у народу, добио би 80 одсто гласова.

Ипак, велика подршка је тек један елемент који чини правог лидера. Он је неопходан, али може бити и опасан. Маргарет Тачер је говорила да је државничко лидерство „усамљенички посао” и да се „не може предводити из масе”. Имала је на уму себе, али и свог великог претходника Винстона Черчила и његов „најтамнији час”, када је насупрот свим својим министрима и великом делу политичке елите одбио да се нагађа и преговара са Хитлером, него је повео у борбу. Победио је и остао у историји као великан, баш зато што је ишао упркос свима, доследно следећи своју идеју о томе шта је најбоље за земљу коју води, као једини притисак којем се сме попустити.

Али, Вучић је, са друге стране,  добио и огромну подршку зато што грађани од њега очекују да без много емоција доноси рационалне и прагматичне одлуке, које ће њихов живот учинити бољим. Зато је Вучићево лидерство данас на великом тесту, на проби је његова способност да плива против струје, али у правом смеру, што даље од литице и водопада. Неће бити први лидер у историји који ће ићи тим тежим путем, али ће једино тако остати упамћен као добар државник. Сви остали разбили су се о стење, заједно са матицом која их је носила.

Директор Међународног института за безбедност