Субота, 25.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОГЛЕДИ

Време натегнуте нормалности

​Опозиционарство се не доказује на теми стратешког опредељивања Србије. Председникови ривали ризикују елементарни дефицит државотворности, неспремности да помогну да Србија колективним напором коначно отвори сопствену будућност

Београд је у односима према Москви историјски пролазио кроз разне фазе: од царског игнорисања до идеолошке бољшевичке вазалности, од отвореног непријатељства до несврстаног дистанцирања, да би од времена косовске кризе и бомбардовања 1999. узлетели у неслућене висине братског пријатељства.

Оно што је остало непромењено је да су руске везе по правилу судбински одређивале међународну позицију Србије и њену будућност. Тако је и сада, када су односи доспели у фазу натегнуте нормалности.

Београд се и даље не придружује западним санкцијама очекујући скорашње преговоре о гасу. Русија упркос српској осуди агресије у УН не ставља Србију на листу непријатељских земаља.

Неће то моћи дуго да потраје у временима најоштрије конфронтације Запада и Русије око украјинског рата. Или сте у блоку који се супротставља руској агресији, или сте уз Владимира Путина.

У Бриселу и Вашингтону очекују да се Србија јасно определи и придружи санкцијама – као крунски доказ своје посвећености вредностима Запада. Глобално изолованој Москви неопходно је да Србију задржи уз своје скуте и тако сачува позицију да настави да утиче на збивања на западном Балкану.

Такве околности, лоше какве јесу, захтевају храбре одлуке. Традиционално неутрална Швајцарска придружила се казненој политици Запада према Русији, а неутралне Финска и Шведска намеравају да се учлане у НАТО.

Србији, теоретски, нису неопходне такве тектонске промене позиционирања: Београд само треба да се врати тамо где је номинално већ две деценије: на Запад и ка Европској унији. Лакше написати него остварити.

То што је Александру Вучићу тешко да се определи, директна је последица његове политике последњих десет година током којих је имитирао оданост Бриселу, док је у међувремену градио све тешњу сарадњу са ауторитарним режимима Истока за које, очигледно, има више афинитета.

„Левом ногом смо на истоку, десном на западу. Али не знамо где нам је глава”, како је то језгровито сажео афористичар Зоран Ђуровић.

Све то знамо. Ситуација је тешка. И поново односи са Русијом одређују стратешку будућност Србије. Вучић изјављује да је „све личне амбиције истрошио”, али покушава да купи време док пешчаник истиче, а земља чији је председник се готово навијачки поделила.

Подршка Европској унији је упозоравајуће ниска и никада у последње две деценије није мерена тако скромним процентима. Подршка Путину у време његове агресије у Украјини добија провокативне димензије изразите русофилије и антизападног расположења.

Симболичко придруживање западним казненим мерама Кремљу или напори да се овако или онако коначно реши косовски конфликт су прворазредна питања ове државе, прилика да се зарад опште добробити потисну уски страначки интереси. Што и даље не решава ништа, пошто српски клеронационалисти „општу добробит” виде на истоку, а либерално грађанске снаге на западу.

Први су гласнији и свеприсутнији. Док се Вучић жали да му је Путин изјавом о Косову отежао позицију, они парадирају у београдском „Бесмртном пуку” очарани што је мала Павлина Радовановић из Ораховца, српске енклаве на КиМ, „анђеоским гласом” и песмом о Србији и Русији задивила слушаоце на Црвеном тргу поводом Дана победе.

Илузорно је и покушавати да им се објасни да је Путин бранио свој а не српски интерес, и да звање мале Павлине није ништа друго до манипулација. Сада још више мрзе Запад који Србију „уцењује да би отео Косово”.

Може генерални секретар Народне странке да недавно Вучићево обраћање нацији назове „замајавањем народа у десет тачака”, али би политички разум налагао да се направи разлика између тих десет тачака. Једно су конфекцијске приче о златном добу, друго су Косово или политика према Русији.

Наравно да су националисти у страху да се Вучић „прода” мрском Западу, па ликују што он без довољне подршке не проналази решење за Косово или што не уводи санкције Путиновом режиму.

Шта је са проевропским круговима? Постоји 1001 рационалан разлог противљења аутократској власти председника Србије, али ЕУ и Косово не би требало да су на тој листи. Бити по сваку цену против Вучића је не само кратковидо, већ од либералне опозиције прави оно што она не би желела да буде: кочничар европског пута, чувар „небеске Србије“.

Опозиционарство се не доказује на теми стратешког опредељивања Србије. Председникови ривали ризикују елементарни дефицит државотворности, неспремности да помогну да Србија колективним напором коначно отвори сопствену будућност.

Вучић у судбоносним временима не зна ни шта ће са странцима ни са сопственим грађанима. Изјавио је да ЕУ остаје његово чврсто опредељење. Да ли је то рекао добровољно или због „невиђених притисака” у овом тренутку је мање важно. Иако он себе најчешће идентификује са државом, показује се да није довољно јак да сам донесе храбру одлуку.

Треба му подршка да Србију одлучније него до сада постави на европски колосек. Да ли Странка слободе и правде мисли да ће изгубити подршку уколико стане иза Вучићевог „чврстог опредељења”? Не мислим. Управо супротно: државотворним приступом ће је увећати у свом бирачком корпусу који је за интеграције са Западом.

Драган Ђилас није случајно онолико критикован због сусрета са Вучићем. Али, ако погледамо ко га је критиковао, то су махом десница или националисти у мимикрији. Пред шефом ССП-а отвара се прилика да постане истински лидер проевропске Србије, да у пракси покаже како се таква оријентација постиже и подршком председнику који се плаши да ће остати усамљен на путу Србије ка ЕУ. Комбинација Вучићевог и опозиционог страха може да буде погубна.

Како би изашли из партијске ускогрудости и показали државотворност, треба охрабрити Вучића да не одустане од европске политике. Та подршка би била прецизно одабрана и имала би ограничено време трајања.

Зар то није у интересу сваког искреног проевропског поборника извлачења Србије из руског загрљаја? А када се макадам на европском путу Србије асфалтира, нека председникови проевропски ривали наставе да га руше због његове ауторитарности, контроле правосуђа и медија, да не набрајам.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Provera porekla imovine
Dok se narodu zamazuju oči Rusijom i Kosmetom u Srbiji cene divljaju, a korupcija je dosegla nevidjene razmere. Imamo primer da brat bg sekretara izgradjuje čitava naselja bez dozvole, a posle se to legalizuje kriminalnim kršenjem zakona. I nikom ništa.
Dragan
Sjajna analiza gospodina Jakšića. Kao i uvijek prosuđuje sine ira et studio.
Богдан Југовић
Кад сјајније нема, ова је најсјајнија!
EvGenije
Ми већ јесмо у блоку који се супротставља руској акцији у Украјини по гласању у УН, али не желимо уводити у принципу нелегалне санкције грађанима Русије. На тој је позицији 85% света. Ако нам је лева нога на једној а десна на другој страни, глава нам је у средини по простој бологији (ако нас сматрају људима а не овцама или магарцима). Уосталом, ако је Западу толико стало до наше подршке, знају како је могу брзо добити - врате нам Косово и приме у ЕУ. Тако ће и Албаци одмах у ЕУ. Зашто то неће?
Jimmy
Kome nije jasno da smo se mi vec uveliko okrenuli zapadu ima neki problem.
Dan Dusan Milicevic
Srbija mora da ostane samo svoja i svacija!!! I more da postane jako ekonomski nezavisna tj. ekonomija ne smije da zavisi samo od Njemacke.!!!!
Milic Dusanic
Kako? Mala Srbija da bi se razvila mora da proizvodi za svetsko trziste. Ali taj svet moze bez Srbije i ne mora da uveze nista iz Srbije ako ne zeli. Mi, takodje, smo zavisni od stotina neophodnih uvoznih artikala, od energenata preko hrane do modernih IT i elektronskih tehnologija i kojecega drugog. Ne mozemo mi nikoga naterati da nama izvozi, niko ne zavisi od jako malog srpskog trzista. Ostati svoj je lepa ideja, kao i bilo koja druga utopija. Srdacan pozdrav!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.