Директоров носач кофера

Када сам долазио у Москву, он ме је сачекао у хотелу. Лепо ме прихватио и објаснио ми шта се од мене очекује на овом послу. Имао је око шездесетак година, а на моје питање да ли је грађевинац, одговорио потврдно, али је нагласио да је менаџер.

Следећег дана схватио сам да није у добрим односима са мојим шефом. После неколико дана видео сам колика је та њихова нетрпељивости. Било је људи са којима није комуницирао. Неки су га поштовали само кад је ту, а неки ни тада.

Име му је било Живан, а сви су звали Жиле. Уживао је поверење код генералног директора, а то се многима није допадало.

Мој шеф је стално подсећао да Живан није инжењер, већ обични грађевински техничар, да није никакав менаџер и да због тога он не може контролисати инжењере. Када би се са њим споречкао рекао би му да је неписмен.

Жиле је волео да путује на службеним путевима заједно са директором, па су запослени подругљиво говорили да је подругљиво говорили да је директоров носач кофера. Он је свим својим непријатељима узвраћао индиректно. Најчешће тако што их је оговарао код директора.

По мом мишљењу он је добро радио свој посао. Кад су састављане понуде за нове послове његова реч је била много битна. Слино је било и када смо испостављали фактуре инвеститорима за изведене радове. Такође, одобравао је и контролисао све рачуне за плаћање.

Његов посао је био да заштити интерес фирме и због тога је са некима долазио у сукоб. Прихватао је свако задужење, али би касније део послова преносио на друге људе. Код директора је увек гледао да испадне одан и успешан.

После неколико месеци фирма је добила нове послове и више нас је пребачено у Јекатеринбург. Тада су моји претпостављени били Жиле и нови директор представништва. Добро сам сарађивао и са једним и са другим. Међутим, директор представништва био је архитекта са великим искуством и својом стручношћу и искуством на пословима у Русији задобио је поверење генералног директора.

Жиле је имао обавезу да и њега контролише и када је схватио да је то тешко изводљиво, избио је сукоб међу њима. Генерални директор је неколико пута стао на страну шефа због његове стручности, а Жиле је почео да пада у други план.

Директор је одлучио да Жиле повремено одлази у Чељабинск, где смо градили један објекат, да контролише тамошње градилиште. Ова идеја у старту је била нереална али је Жиле све прихватио мислећи да ће по старом рецепту решити све проблеме.

Онда се догодило да главни инжењер проневери новац и да без речи напусти фирму. Из Москве су проверили рад градилишта и утврдили да је било више проневера, а за неке се сумњало да је умешан и Жиле.

И један подизвођач у Јекатеринбургу такође изнео је неке оптужбе на његов рачун. Поверење које је градио годинама, озбиљно је пољуљано, више није одобравао плаћања.

Тешко је подносио чињеницу да је изгубио позицију коју је имао. Правдао се и доказивао да то што се о њему причало није тачно. Ни оптужбе нису  биле поткрепљене са довољно чињеница, више су то биле претпоставке.

Међутим, уследили су нови ударци. Они са којима је раније долазио у сукоб сада су кренули са својим причама. Васиљевић је хтео да преузме његов посао око понуда и Жиле му је био сметња.

Живан је био под великим притисцима и тешко се са тим носио. Написао је писмо генералном директору тражећи да прекине радни однос. Није добио одговор, али је приликом доласка у Јекатеринбург генерални обавио разговор са њим и тражио је да настави да ради.

Објашњавао му је какве проблеме фирма има и тврдио је да му је потребан предузећу. Жиле је прихватио предлог. Неколико дана је био смирен, али је убрзо поново избио сукоб са директором представништва у Јекатеринбургу.

Сутрадан је купио карту и отпутовао за Београд, а генерални директор је  његов одлазак доживео као издају. Жиле је касније долазио је у офис у Београд и више пута покушавао да ступи у контакт са генералним директором. Међутим, он за њега више није хтео да чује.

Жилетови противници наставили су да износе оптужбе на његов рад у фирми а Васиљевић је преузео све послове које је раније обављао Жиле.

Горан Антонић

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика