Субота, 13.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Четврт сомуна и кобасица у Брезни

Готово никад не доручкујем.  Грешка у коју срљам сваког јутра је шоља нес-кафе после које попијем лек за притисак, плус два и по милиграма бета блокатора и пола таблете прашка за моју штитну жлезду.

Посрнулу пре једне деценије, кад сам се усудио да на екран националне телевизије у прaјм тајму изведем пуковника Дражу Михаиловића у бриљантном тумачењу покојног Небојше Глоговца. А нисам питао смем ли – злураде праведнике, чуваре комунистичких тековина и заточенике бивших времена која су нас тако скупо коштала.

Овога јутра возио сам нешто више од сата ауто-путем „Милош Велики” и одмарао поглед у лепотама бехара који ми је промицао на видику – на којим би нам многи позавидели. Богати и ушушкани на Западу много тога и много чега имају више и боље, са свих страна света вековима су грамзиво вукли и отимали – али, и ми имамо нешто што је лепше. Нешто за шта прстом нисмо мрднули – него нас је Свевишњи Бог даривао. Кад сам надомак Горњег Милановаца са „Милоша Великог” скренуо према Сувобору и наставио да возим по прелепом крајолику процветалих шљива којим су очаравајући дизајнирани бајковити брежуљци са зеленим ливадама и пашњацима – схватио сам да морам стати испред прве сеоске продавнице. Да купим и поједем било шта што ће умирити мој напаћени желудац.

„Мени је причао деда, кад су нас Руси четрес’ четврте ослобађали, све што је женско морали су да крију по подрумима, по таванима, у сену и како се ко снађе… Јер Рујке кад наиђу, јурили су и бабе и тек заруделе девојчурке”,  чујем док излазим из сеоске продавнице, сваштаре у којој се купује све што је сељацима потребно, од гумених опанака до рафије за лучење малињака. Али и домаћи сомун и кобасице које најрадије на крановима једу грађевинци, или они најпростији надничари који копају јендеке поред пута. Е, баш сам то купио… Четврт сомуна, добар комад кобасице и теглицу феферона. Због филма о спасавању америчких пилота који овог пролећа и лета снимам у Прањанима и околним селима, пустио сам браду јер и сам морам да изведем мање глумачке радове – па никоме хвала Богу нисам препознатљив. Па ни групици сељака која седи на пањевима испред продавнице и наврће пиво, ако је подна још далеко, а није баш ни жега.

Пију пиво, сипају га као низ олук и не брину да ли неко сем њих може да чује шта причају. Планинци су то, навикли да се довикују са брда на брдо. А и никоме ништа нису дужни па не морају да шапућу.

Окренут леђима, седим на пању, раширио сам креп хартију у коју су ми завили кобасицу, љуштим је и са гуштом гризем свежи сомун. Чујем дискусију – преплићу се две теме, рат у Украјини и Вучић.

„Ма, ја то ништа не верујем, не верујем пола од онога што се пушта на телевизији, свако тера своју пропаганду,  Руси су ово морали да ураде… Американци им дошли уз тур, и ко разуме, ово они не ратују са Украјинцима него са Американцима”, чујем да пенуши најгласнији међу њима.

„Мени је жао што народ страда, и жао ми је што су православци нахушкани једни на друге, то је један народ сунце ти жарко… А што се Американаца тиче, они су ушушкани и иљадама километара далеко, па се ја питам, што они забадају нос свуда и  на сваком месту по свету...” Закључујем да ово говори најстарији међу њима, са шубаром на глави и излизаним микадом од антерије.

„Опасан пожар је ово, док удариш дланом о длан – може да се разбукти... Мени је право да вам кажем жао оне деце, види се, леп народ су ти Украјинци, личе сто посто на нас… Душа ме боли, кад видим оставили куће и домазлук, носе неке замотуљке и то им је све… Велика несрећа је то”, препознајем да говори неко ко је озбиљно сипљив, или има ковид па му ударило на гушу, или болује од астме. Али, он не хаје, виче да надјача остале.

Жваћем кобасицу коју гњечим зубима као да једем гумени опанак. Питам се, колико дуго је чамила у расхладној витрини продавнице у задружном дома села Брезна?  Журим да завршим па да кренем даље. Али, да ли ја то одуговлачим са мојом непланираном марендом? Да ли помало уживам док слушам како сељаци бистре политику на коју ама баш ничим не могу да утичу? Да ли сам радознао да чујем шта поштени, чисти и часни сељаци који терају свој живот подно Сувобора мисле о великој несрећи која нам се збива пред очима? Ту, на седамсто, осамсто до хиљаду километара од нас? Због које брине и стрепи сваки мислећи Србин?

 „Што НАТО не брани Украјинце…? Како су могли да стану на страну Шиптара кад су нас били, ко грањом… Прпа бато, што не ударе на Русе…? Зато што требају кожне гаће… Са Путином нема зај…”, виче један, док сви говоре углас… неки одобравају а неки оспоравају… „Ма, мене стра’ да Путин не ђипне неку атомску бомбицу, па да Американци ударе тук на лук, е онда смо га угасили”… Надјача један.

 „Што се нас тиче, ми морамо задњицу у крај, да не поткаче и нас… Ако нам Руси заврну гас, има да поцркамо ко татабе… А НАТО нас набио у тор, опколио нас са свих страна, кад нам ударе рампу немамо куд… Каква нафта, какви бакрачи… ни воду нема ко да ти дотури… Једни греју, други ’ладе,  не можемо више ко врана на два коца… Нагазили Вучића и једни и други… И Путин и онај седоња преко баре што се спотиче кад иде…”

Насмејах се на ово последње… Кад те сељак закити, то ти је тачно у јоту.

Гужвам ’артију у којој је била увијена кобасица, комад сомуна који нисам појео бацам кучку који кеца на једну ногу и врти репом, а теглицу феферона одлучујем да ставим у џеп и понесем требаће… Док седам у ауто и крећем пут Прањана, осећам да ме сељаци посматрају и осматрају.

Чујем да су заћутали а крајичком ока примећујем да блену у мене …Схватам да су напрасно сумњичави? Ко је брадати незнанац пред којим су се офирали?

Да ли су ко некад и ово опасна времена? Када су наши преци кришом, један другоме на уво шапатом саопштавали шта ће да буде и како ће да буде? Шта су чули и сазнали… Ако смо немоћни и не можемо ништа да променимо, смемо ли макар да причамо… Да забринути за будућност наше деце наслућујемо судбину наших породица… Наших села и градова, државе и континента, света и планете…

Смемо ли?

 *Глумац, сценариста и редитељ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари10
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Marko S
Odličan tekst. Puno hvala autoru!
Aca
Sasvim obican dan obicnog coveka u Srbiji.
Velimir
Selo u Srbiji već trideset godina doživljava procvat, samo što autor to ne želi da vidi; naime, svaki grad je pretvoren u selo.
Mina Ivanović
Dragi i poštovani Radoše Bajiću, veliko vam hvala! Čitam u Politici jedan za drugim tekst, i ne zna se koja je vest tragičnija i bolnija. A onda vaša priča, tako slikivito sročena, kao film se odvijala pred mojim duhovnim okom. Vaš tekst je oaza u ludilu laži, licemerja, pohlepe, crne propagande, i bratskog ubijanja kao posledice svega toga i još mnogog drugog zla. Hvala vam što kroz pisanu reč prenosite neizmernu ljubav prema seljaku, večitom stradalniku... sa svih strana šibanom.
Вукица
Нема шта да се коментарише! Све већ (про)читано и коментарисано раније, јер Бајић годинама "врти" исту причу, досадило људима...
Mina Ivanović
Draga Vukice, Nije seme jalovo ako ne proklija na suvoj zemlji. Možda nije najvažnije imati mišljenje o nečemu, već se pitati šta mu je značenje i šta poručuje. Razumeti nešto, velika je stvar. A velika stvar je i ne suditi o onome što ne razumemo. Ivo Andrić je, ako se dobro sećam, rekao, parafraziram, da se stotinu puta pokajao zbog onoga što je rekao, a nijednom zbog onoga što nije. To znajući, odlučila sam da vam ovo kažem, jer je dosta davno mene nečemu dobrom naučilo. To želim i vama.
geras
ma, sve je ok, samo da i o ovome ne napravi seriju.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.