Урбанистичке странпутице Зрењанина

Зрењанин – У урбанизму и новијој архитектури Зрењанина, углавном је много више промашаја него грађевина за похвалу. У центру су рушене лепе старије грађевине, а на месту њих ницала су здања која су више ружила него то су улепшавала град. Тако је страдала општинска кућа, уместо које је никао солитер с „кацом” на врху, али он никад није кориштен за дистрибуцију воде па тако град има водоторањ без воде. На обали Бегеја, такође у центру, изграђена је велика стаклена зграда банке, која спречава излазак шетача на реку. Без преке потребе, прерађен је лепи гвоздени мост – опевана Бечкеречка ћуприја. Срушена је и оближња зграда музеја, где је подигнута монументална, али неприкладна грађевина за то место.

Након дугог ћутања о неприхваљивим трендовима, почели да реагују најпозванији – архитекте.

– Одлучили смо да будемо присутнији јер то јавност од нас очекује. Недавно смо о свему имали ширу расправу и закључили да морамо чешће и озбиљније да реагујемо – каже за „Политику” архитекта Милица Ковач, секретар Друштва архитеката у Зрењанину. Како истиче, посао урбаниста је да имају визију развоја града у складу са социјалним, функционалним и економским утицајима, а тога у Зрењанину нема. Зато друштво архитеката има у плану да организује догађаје везане за ову проблематику у виду изложби, јавних дискусија и презентација.

– Као да су се урбанисти уморили од убеђивања својих налогодаваца из власти у то које су стварне потребе града. Они често поклекну под притисцима и доносе решења која доносе добробит једино инвеститорима. Зрењанин је жртва вишедеценијских погрешних одлука. Сматрам да је излаз у константном истраживању, што у пракси значи расписивање конкурса, посећивање семинара, анализирање постојећих решења – истиче Милица Ковач.

Према њеним речима, град је организам који живи и мења се, прилагођава и те промене треба ослушкивати и пратити. Ако је у данашње време на тржишту велика потражња за становима, онда треба омогућити изградњу таквих објеката. Грешка је што је дозвољено мешање породичних кућа и стамбених вишеспратница, тако да се међусобно угрожавају. Друго, у трци за новим квадратима и већом зарадом, не оставља се довољно места за паркирање и зелене површине, губи се хумани аспект становања.

– Задатак урбаниста јесте да обезбеде услове за подизање квалитета живота грађана, а то подразумева и паркове, игралишта за децу, места за јавно окупљање. Ту потребу не препознаје ни градска управа, која је дужма да обезбеди средства за такве садржаје. Пошто то није исплативо, никоме није ни занимљиво. Захватите након након добијања употребне дозволе инвеститори користе као прилику да додатно девастирају простор, свој и јавни – закључује наша саговорница.