Понедељак, 27.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
НЕ САМО О ПОСЛУ: ПАВЕЛ СУРОВИ

Ново виђење старе ношње

Из Братиславе се у Србију вратио због љубави, истражује народну традицију, руководи малим културним центром у Кисачу и прави фотографије које су претходне две године скренуле велику пажњу домаће јавности
Архангел Михаило (лево), Царица Милица (Фотографије: Павел Сурови)

Када одговара на питање шта је по професији, Павел Сурови каже да је мастер економиста и информатичар. За ову професију школовао се на студијама у Братислави, у Словачкој, пре тога завршивши основну школу и гимназију у Кисачу и Бачком Петровцу.

Тренутно је на функцији директора Установе за културу и образовање Културног центра у родном Кисачу и посланик у другом мандату у пoкрајинском парламенту.

За лепоту и богатство старина, традиције, пре свега народне ношње заинтересовао се током организације једног фестивала и рада на монографији посвећених ношњи Словака из Војводине, пре пет година, по ступању на челну позицију малог културног центра.

Пре тога, још у време док је био студент, и касније кроз професионални рад у графичком дизајну, за који је награђиван међународним признањима, на неки начин, одшкринуо је врата свог уметничког израза и деловања на пољу визуелне уметности.

– И за графички дизајн и за фотографију сам самоук – каже Павел Сурови, признајући да се у млађим данима није посебно занимао за фолклор.

Француска краљица (лево), Часна сестра

Круна и Трон

Павел је аутор серија фотографија названих „Круна” (Corona) и „Трон” (Слава) које су претходне две године скренуле велику пажњу домаће јавности.

На сликама „Круна”, модели су у народним ношњама Словака. За потребе програма „Нови Сад – Европска престоница културе”, после изузетних коментара с прве изложбе, добио је позив да направи серију фотографија коју је назвао „Трон”. На њима су модели у ношњама народа који живе у Србији, Војводини, Косову, Босни и Херцеговини, али приказани метафорично. Кроз уметниково виђење и симболично по угледу на историјске личности, феномене, религијске и сакралне симболе: Исуса, архангеле, Марију Магдалену, краљицу Марију, краљицу Француске...

Пред фотографијама из оба серијала посматрач остаје одушевљен. Како због богатства колорита ношње старе више од једног века, лепоте и погледа модела, необичног светла, попут оног на сликама највећих сликара света, симболике... Излагане су до сада у Београду, Сомбору, Новом Саду, Кисачу, галеријама у Словачкој.

У припреми је изложба која ће бити отворена, највероватније, у јуну у Српском културном центру у Паризу.

Колико се наш саговорник, уз све обавезе које има, посветио овим фотографијама можда најбоље илуструје податак да је на серијалу „Трон” радио дуже од девет месеци.

– Сам сам тражио ношње које ће ме инспирисати. На терену, по разним фундусима, контактирао сам са свим тим људима. Када је дошло време сликања, светла сам постављао, фотографисао. На крају сам више од месец и по дана обрађивао фотографије. Када је било готово, био сам толико исцрпљен, како у шали кажем, као да сам изашао из рата – искрен је Павел.

Матадор са изложбе на проеменади

Рад на првој серији слика „Корона” зато је можда био лакши, јер је словачку ношњу узимао из сопственог фундуса.

Тако је у ствари све и почело.

По доласку на чело културног центра у Кисачу организовао је први фестивал словачке ношње. У напетом договарању с локалним удружењима и организацијама да обезбеди експонате, решио је да сакупи старе ношње.

Две године обилазио је села по Војводини где живе Словаци. Преговарао је и откупљивао последње примерке ношње старе више до 100 година.

Сећа се да је идеју да фото-апаратом овековечи сакупљено благо почео да спроводи у дело првим, пробним фотографијама које је назвао „Словачке принцезе, краљице и грофице”, непосредно након завршетка рада на пројекту „Словачка лепота” где је био коаутор. Ту је радио на документаристичким фотографијама из 18 села у Војводини где живе Словаци. Резултат је монографија на 320 страна.

За потребе фотографисања серијала „Трон”, међутим, додаје, није хтео ништа претходно да изучава, истражује, чита о балканским ношњама. Ишао је срцем, емоцијама, визијом и импресијом. Истовремено сакупљајући књиге о ношњама па сада у кућној библиотеци има више од тридесетак наслова о етно-одећи Срба, Мађара, Хрвата, Црногораца, Буњеваца. Тек планира да их прочита.

Павел Сурови

Интересантно је да у ужој фамилији нема уметника. – Мама је васпитачица, отац пољопривредник. Одмалена сам цртао, али не као друга деца. Више графички, апстрактно, у неком свом виђењу. Јако рано родитељи су ми купили компјутер. Отац каже да је коштао 7.000 марака и да је за те паре могао да купи аутомобил. Све ми је било интересантно и забавно па сам брзо научио и почео да правим сајтове.

Касније, на факултету у Словачкој отворио је графички студио и бавио се графичким дизајном.

Додаје да је у словачким коренима истражио породичну генеалогију 13 колена уназад, нашао гене породице Суђи, за коју се поуздано зна да је изнедрила уметнике.
– Не знам да ли се одатле нешто пренело на мене – каже уз осмех.

Необично презиме Сурови, истиче, има значење: суров, строг, окрутан. Трагајући за пореклом дошао је до података да их је највише у Русији и Индији. Једина су фамилија која није живела у Словачкој, већ на мађарској територији где су дошли с подручја данашње Москве, на границу са Словачком. Пре готово три века један део њих стигао је у равницу данашње Србије.

Одлуку да се, после 16 година учења, рада и живота проведеног у Братислави, пре десетак година врати у Србију донео је из крајње личног разлога.

– Због љубави! Због тадашње девојке, данас супруге вратио сам се у Србију – открива наш саговорник.

Две године одавде је радио за словачку фирму.

Анђео (лево), Елизабета I Tјудор

Изазови родитељства

Имају сина Миљана од девет година који је доскора говорио да жели да буде научник и кувар, а сада је ту одлуку променио па кад порасте каже да ће бити политичар.

Шта ће на крају изабрати, тата Павел наглашава, наследник ће одлучити самостално.

– Нико нам не верује када кажемо да Миљан сам прави пљескавице. Неки дан је мом оцу, његовом деди, био рођендан и направио му је торту – прича наш саговорник.

И он сам, присећа се, имао је безрезервну подршку родитеља током школовања, одабира будућег позива. Тако ће и он бити јака подршка своме сину. Додаје да је родитељство данас, ипак, тежак задатак, поготово пред изазовима који долазе из виртуелне стварности.

Одмор од обавеза из реалног живота, каже, проналази у грађењу свог света кроз фотографију.

– У њему спајам традицију и личне импресије и зато ми није тешко да тако предано радим на свакој фотографији – поручује Павел.

Мадам Помадур (лево), Нефертити

У потрази за старинама

Током две године, колико је обилазио села у потрази за ношњама и старинама, био је сведок ситуација које би, каже, могао да спакује у књигу. Било је ту свега: анегдота, трговања, сећања...

– Сећам се једне бунде и баке која је желела да је прода, али је говорила да неће дозволити њена кћерка. Онда је кћерка, до које сам дошао, рекла да могу да откупим бунду. Када сам дошао код баке и рекао да кћерка каже да може да је прода, бака је рекла „Не могу због Бога”. Питао сам зашто, а она је одговорила: „Бог све види, а бунда није моја”. Бака је ту бунду некоме узела. У даљем разговору поменула је нека имена – присећа се наш саговорник.

Та имена су му се учинила познатим. Потражио их је у телефонском именику и дошао до жене која је била права власница.

– Бунда јој је враћена и ја сам је тада откупио.

Љубав и страст

Кроз графички дизајн је учио, истраживао симболе. Радећи на фотографијама удубио се у симболику на ношњама. Са страшћу се посветио колекционарству па сад има импозантну збирку одеће, ормара и кревета осликаних и ручно резбарених.

Најављује да ће постати део етно-збирке која је у плану да настане у Кисачу.

Aрхангел Mихаило (лево), Сирена

Град Нови Сад обезбедио је да најстарија кућа у месту, удаљеном осам километара од града, сазидана 1906, буде реконструисана и да постане туристичко-културни центар. У плану је да једна поставка буде у самој кући, а касније би требало да буде изграђен још један објекат у дворишту с великим изложбеним простором где ће се наћи експонати етно-збирке коју је сакупио Павел.

Етно-ренесанса

За сада фотографије из новог серијала које су, додаје, још увек „демо” објављује само на свом инстаграм профилу.

– Назвао сам их „Етно-ренесанса”. На њима приказујем спој старих елемената и модерних хаљина инспирисаних традицијом и сашивених од старих материјала. Акценат је на крунама које правим од старих јастука, чипке, етно-појасева, пафти, огрлица...

Очекује да ће изложба бити следеће године.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.