„Трећеразредни” крвави филм за кански почетак

Кан - Већ на најавној шпици, преко огромног филмског платна, шири се то крваво велико латинично слово З, али је одмах и те како јасно да оно нема ама баш никакве везе са ознаком руске војске у Украјини, како се то уз пуно буке „спочитавало” за филм Мишела Aзанависијуса у недељама пред почетак 75. Канског фестивала, због чега је његов оригинални наслов преименован у „Последњи рез” за интернационално („Final Cut”), односно „Рез” („Coupe”) за франкофонско тржиште. Уз то иде и чињеница да је филм снимљен много пре почетка руско-украјинског сукоба.

Одмах је јасно и да је реч о зомби филму и ауторовим поигравањем са овим популарним жанром којем нису одолели, рецимо, ни Џим Џармуш, ни Тим Бартон, па ево није одолео ни француски редитељ Мишел Aзанависијус. Додуше, он свој зомби филм промишља неконвенционално, претвара га у ситком, одмиче се од жанра и публику која почиње да се пита шта заправо гледа одводи кроз „паметну” забаву оптимистичког краја.

Aзанависијусов филм је заправо филм о снимању зомби филма који је римејк једног јапанског студентског филма из 2017. године, а пре свега велики омаж такозваним уради сам филмовима, њиховим ауторима и филмским екипама, који се ослањају на огромну љубав према филму, сопствену енергију и довитљивост, а не на новац. Ово је дакле омаж оним буџетски трећеразредним, а жанровски такозваним треш филмовима који се снимају за један дан, а имају своје обожаваоце широм света. Унутар самог филмског материјала толико је тога посвећено и редитељима и продуцентима и глумцима (и њиховим међусобним односима и сујетама и несигурностима), камерманима и њиховим асистентима, расветљивачима, монтажерима и композиторима филмске музике... Коначно, и самим творцима зомби жанра. Иако ни стилски ни жанровски нису ни налик, има нешто што готово дирљиво повезује Азанависијусовог „Оскаром” награђеног „Артисту” са „Последњим резом”. И један и други су велике ауторове посвете историјату покретних слика...

У првих 32 минута кроз тај један једини кадар-секвенцу, гледамо класичан нискобуџетски идиотарски и глуп зомби филм, у којем се црвена фарба из кофа баца на глумце док разлуђени филмски редитељ на њих урла незадовољан постигнутим резултатима. После одјавне шице тог „ремек-дела”, које настаје по наруџбини јапанске продуценткиње у сврху приказивања уживо (буквално као директан пренос са самог снимања) на некој популарној веб платформи, Aзанависијус филмску причу враћа уназад. У реални свет главног јунака-редитеља Ремија (сјајни Ромен Дири), његове супруге Надије (Беренис Бежо – Aзанависијусова супруга у стварном животу), ћерке (старија Мишелова и Беренисина ћерка Симон), у испреплетене приче његовог продуцента, камермана, инжeњера звука, продуцента, маскерки и шминкерки, гардероберки... Прво месец дана уназад, па неколико недеља уназад, па све до последњег сата пред почетак снимања. Кроз овакав ретроспективни филмски концепт много шта постаје јасније, смешније, забавније, а ауторова порука се и знатније шири. Тако проширена може да гласи: Колектив је јачи од збира појединаца, а људска авантура је понекад занимљивија и лепша од предмета (филма) који правите.

Aзанависијусов филм од данас креће у биоскопе широм Француске. За приказивање у Србији откупила га је дистрибутерска кућа „Мегаком филм”. Ако ме питате како га је прихватила премијерна публика на синоћном свечаном отварању, могу да одговорим са: „Немам појма”, јер је овај критички приказ послат у сатима пре званичног почетка 75. Канског фестивала. Да ли је „Последњи рез” заиста прави избор за увек гламурозни и бомбастичан кански почетак? Искрено, и није. Али, разумем одлуку фестивалског уметничког челника Тјерија Фремоа. У селекцији у којој ове године доминирају француски и белгијски филмови и чињеницу да се отварање Кана подудара са редовном дистрибуцијом, овакав избор има неку логику. Уз то не треба заборавити да је Мишел Aзанависијус добитник награде „Оскар” и као такав велики понос француске нације...