Трећина убијених жена претходно тражила заштиту

Од почетка године у Србији убијено је 13 жена – девет их је страдало у „топлом породичном гнезду” и од  најближег свог, мужа, сина, оца или брата, а овој статистици треба придружити и пет покушаја фемицида. Убијене жене су нечије мајке, сестре, баке и тетке, истичу представнице Аутономног женског центра поводом 18. маја, Дана сећања на жене жртве насиља. У овој невладиној организацији напомињу да кључно питање које треба поставити гласи: да ли у нашој земљи постоје механизми који могу да зауставе и промене црну статистику која казује да сваке године бива убијено око тридесет жена. Поразно је и алармантно, према постојећим сазнањима, што се свака трећа жена убијена у породично-партнерском контексту претходно обраћала надлежним институцијама за помоћ, каже Ведрана Лацмановић из Аутономног женског центра.

– Истраживање Аутономног женског центра показује да је, од момента када се жена први пут обратила надлежнима за помоћ до тренутка убиства, у просеку прошло три године, током којих је она барем шест пута контактирала одговарајуће институције. Дакле, не можемо рећи да се убиства дешавају изненада или „преко ноћи” и да нико није могао да претпостави фатални крај. Основни закључак нашег истраживања гласи да не постоји координисана и мултисекторска комуникација између институција система: полиције, суда и тужилаштва – истиче Ведрана Лацмановић.

Наша саговорница објашњава да је некад реч о неблаговременом поступању – тужилаштво у једном граду је три године након пријаве жене о насиљу у породици покренуло поступак. Поједине институције руководиле су се неадекватном проценом безбедносног ризика коме је жена изложена, а у одређеним случајевима изостало је праћење изречених мера. То значи да нико није проверавао да ли насилник крши забрану приласка жртви донету након насиља у породици или поштује меру обавезног лечења алкохолизма или наркоманије, коју је изрекао суд. На тај начин се, закључује Ведрана Лацмановић, насилнику шаље порука да може да се понаша како жели и да неће трпети санкције за своје понашање.

На констатацију да континуирано расте број прописа, закона и конвенција које штите жену од породичног насиља, али да упркос томе сваке године имена око тридесет жена заврше на читуљи, она истиче да држава не може спречити сва убиства, али сигурно може заштитити жене које су тражиле помоћ од ње.

– Ми немамо систем који штити жене, већ појединце у том систему који адекватно реагују на пријаве насиља. Лицемерно је позивати жене да пријаве насиље, ако знамо да трећина жртава које су тражиле помоћ нису добиле заштиту државе. Убијене жене морају нам представљати опомену да је нужно створити друштво где постоји нулта толеранција на родно засновано насиље – категорична је наша саговорница.

На констатацију да све чешће читамо у медијима како је насилник након убиства починио самоубиство, она каже да феномен „суицид после фемицида” није редак и карактеристичан само за наше подручје: светска истраживања говоре да је између 40 и 70 одсто убица дигло руку на себи након што је пресудило жртви.

– У основи, насилник жели да успостави моћ и контролу над женом и ситуацијом у којој се налазе. Када је убије, његов живот постаје бесмислен и зато он диже руку на себе. Осим тога, пракса говори да насилници често користе претње суцидом да би застрашили жртву, а некада „најаве” и само убиство жене, тако да претње са фаталним садржајем увек треба озбиљно схватити – закључује Ведрана Лацмановић.