Нови живот захваљујући мајци која је даровала бубрег

Имам 31 годину. Моја прича почиње у априлу 2016. године. Након вишемесечног осећаја умора и отицања, одлучила сам да одем код лекара и проверим да ли је све у реду. До тог тренутка, са 26 година, била сам савршеног здравља и никада нисам била код лекара. Након прегледа обављеног у Градској болници, саопштили су ми да имам воду у плућима и да морам у болницу. Била сам потпуно затечена, веровала сам да је сигурно у питању нека грешка. Међутим, остала сам у болници, на кардиологији, где су се нон-стоп један за другим смењивали доктори, који су ме гледали са неким сажаљењем. И даље ми није било јасно о чему се ради. Стрепња је постајала све јача и јача.

Након тога, пребацили су ме на интензивну негу, на одељење нефрологије, где су ми рекли да морам да урадим биопсију бубрега. Већ сутрадан је то било завршено, а онда је уследило неколико предугих дана, када сам ишчекивала резултате биопсије.  Потом је уследио шок, за мене гром из ведра неба. Опет сам добила тај поглед сажаљења уз речи: „Функција ваших бубрега је јако лоша и ускоро ћете морати на дијализу”. Остала сам паралисана. Нисам знала ни шта дијализа значи, али ми је све то звучало тако чудно и катастрофично.

У том тренутку посумњали су да имам аутоимуну болест лупус. Дане и ноћи сам проводила читајући на интернету о томе. Страх је постајао преплављујући и једина ствар о којој сам могла да размишљам је шта ће бити са мном. Исти тај страх сам видела на лицима чланова моје породице, били су престрашени. То ме је још више узнемиравало.

Моје лечење је започето енормном дозом пронизона, лека који има разне нуспојаве, о којима ја до тог тренутка нисам имала било каква сазнања. Послушала сам и придржавала се свега што ми је речено. Постајало ми је све лошије и лошије, била сам јако натечена, пуна бубуљица, које раније никада нисам имала, константно преморена и с повишеним крвним притиском који је стално варирао.

У јулу 2016. почеле су да ми се јављају ужасне главобоље па су ме сместили на Инфективну клинику у Београду, где су ми после лумбалне пункције дијагностиковали такозвани криптококни менингитис. Тада сазнајем да је претходна дијагноза била погрешна и да је терапија пронизоном довела до огромног погоршања.

Болови су били ужасни, моји већ слаби бубрези примају јаке лекове…

Бес, туга, страх и очај истовремено. Нечија грешка је могла да ме кошта живота. Али, морала сам да наставим да се борим. Наредних шест месеци остала сам у болници. Сваког дана водила сам најтежу борбу, борбу за живот. И сваки дан је био неизвесан. Прошло је и то.

Сада је моја дијагноза хронична бубрежна инсуфицијенција. Након шест месеци, креће мој нови живот. Преживела сам, али је то све оставило огромне последице, на психу и на тело. Морала сам да се навикнем на тај нови начин живота, да не могу више да будем активна као раније, да морам да водим рачуна о исхрани, лековима и свему осталом. Иако сам се свега придржавала, долази до погоршања.

У априлу 2018. завршила сам на дијализи. Радила сам је четири пута дневно у строго хигијенским кућним условима. У исто време отказујем дуго очекивано венчање са својим тадашњим дечком, због своје тешке здравствене ситуације. Ситуација се није побољшала и изгледало ми је као да тај пакао никад неће престати. Смењивање наде и очаја није престајао. Од тог тренутка почели су разговори о трансплатацији бубрега и могућем донорству.

Моја мајка, као мој потенцијални донор, легла је на ВМА у септембру и после две недеље сазнале смо да смо компатибилне. Опет се јавила мешавина осећања, огромна срећа да постоји могућност да се читава драма заврши, али и огроман страх због ризика у који се моја мајка упушта. Након одложеног венчања, болова, дијализе четири пута дневно, припремала сам се за трансплатацију, која се догодила 27. новембра 2018. године. Годину дана од трансплатације славила сам своје венчање. Кажу да сам била највеселија млада. Многи не знају да сам тада славила много више, славила сам почетак свог живота, без болова, туге, страха и свега оног кроз шта сам прошла. Била сам поносна на себе. Борила сам се до краја.

Желим да поручим свим људима који пролазе кроз сличну ситуацију да никада не треба да одустану и да увек постоји нада да ће бити боље и да ће се ситуација решити, баш као што се и мени догодило.

На моју велику срећу разлог зашто ја данас, после свега, могу да водим нормалан живот, да трчим, планинарим, радим, да уживам у животу заједно са својом породицом и пријатељима, јесте то што је моја мајка била у могућности да буде мој донор.

Нажалост, већина пацијената у Србији нема ту срећу, годинама се налазе на листи чекања, а многи и не дочекају трансплантацију. Свако ко је на дијализи зна колико је тешко пролазити кроз тај процес изнова и изнова свакодневно, али још тежа је та неизвесност и ишчекивање да ли ћу икада моћи опет нормално да живим, без бола и страха за сопствени живот.

Као и сви, мислила сам да мени не може да се деси оваква ствар. Била сам савршеног здравља, девојка пуна снова и жеља, који су се нагло прекинули. Да, овакви проблеми могу да се догоде свима и зато мислим да је веома битно да се о овој теми много више прича и информише становништво, како би дошло до неких промена.

Поражавајућа чињеница је да више од 2.000 људи у Србији чека на трансплантацију неког органа – у 2021. години до октобра урађено их је свега пет, а у суседној Хрватској 268. Потребно је да се подиже свест о овој теми и неопходно је да дође до промене система.

С обзиром на то да је систем неорганизован, проблеми се јављају и на нивоу самих болница, где би медицински радници требало да питају породице о донирању органа њихових најдражих када они, нажалост, премину. Истраживања су показала да осам од 10 породица даје пристанак када буду упитани о томе, али је проблем што се то у пракси не дешава, јер људи немају довољно развијену свест. Уколико би се људи информисали, а уз подршку државе и организовања система, много њих би добило шансу за нови живот.