Како обезбедити енергетску сигурност Србије

Све стратешке активности у енергетском сектору Републике Србије треба да буду осмишљене тако да се обезбеди трајно испуњавање следећа три циља – поуздано снабдевање потрошача енергијом, стабилност цена енергије на економски оправданом нивоу, разуман ниво енергетске независности земље.

Један остварив, приближно оптималан, концепт даљег развоја наше енергетике могао би да изгледа овако: изградња трећег агрегата у ТЕНТ-у Б, снаге 620 мегавата (МW). Овај агрегат треба пустити у погон најкасније до краја 2027. године. Пре изградње и пуштања у погон ТЕНТ-а Б3 не треба искључити са мреже ниједан стари термоагрегат. Годину дана након пуштања у рад ТЕНТ-а Б3 треба да почне сукцесивно искључивање прве групе термоагрегата коју чине најстарије и најнеефикасније јединице укупне снаге 970 МW.

Тај процес би требало завршити закључно са 2030. годином. Ово подразумева да је ТЕ „Костолац Б3” пуштен у рад 2023. године и да поуздано ради са номиналном снагом од 350 МW. Тиме би први део процеса енергетске транзиције у Србији, у којем се врши замена 970 МW у старим термоагрегатима истим капацитетом у новим енергетски много ефикаснијим а еколошки много прихватљивијим јединицама, био завршен.

Изградња 2100 МW у ветроелектранама и 1900 МW у соларним електранама. Да не буде забуне, овде се не ради о независним производним објектима у приватном власништву него о електранама које треба да буду у власништву ЕПС-а. У складу са динамиком изградње ових електрана, треба приступити гашењу преосталих старих термоагрегата у ТЕ „Морава”, ТЕ „Колубара”, ТЕ „Костолац А” и ТЕНТ А укупне инсталисане снаге 1257 МW. Тиме треба да буде завршен други део енергетске транзиције у Србији. Процес замене старих производних јединица на угаљ, новим електранама које користе обновљиве изворе енергије, треба спровести у периоду од 2031. до 2040. године.

Изградња РХЕ Бистрица. Идеално би било ако би се ова РХЕ могла направити тако да има укупни капацитет пумпања од 1040 МW, на пример шест агрегата од којих сваки има снагу 175 МW, и енергетску запремину акумулационог базена од 555 ГWх (гигават сати). Треба планирати да РХЕ „Бистрица” уђе у погон до краја 2030. године. Друга РХЕ, ако буде потребна, требало би да буде изграђена до тренутка када две трећине горе поменутог капацитета у ветроелектранама и соларним електранама буде у погону.

У хидролошки просечној години и при бруто потрошњи од 34.667 ГWх колико је износила током 2021. године, додатна енергија потребна за пумпање износила би око 2856 ГWх. Због мањег капацитета РХЕ од укупног капацитета соларних електрана и ветроелектрана било би изгубљено око 35 ГWх њиховог збирног енергетског потенцијала који би износио 2212 ГWх из соларних и 5914 ГWх из ветроелектрана. Преостали термоагрегати, по три у ТЕ „Костолац Б” и ТЕНТ Б, укупне снаге 2822 МW произвели би укупно 17.521 ГWх. Постојеће проточне хидроелектране би допринеле са 9.207 ГWх, а акумулационе са 705 ГWх. Реверзибилне хидроелектране, укључујући и постојећу РХЕ „Бајина Башта”, произвеле бу укупно 1.999 ГWх. Увоз не би био потребан, а у систему би постојала резерва од најмање 620 МW. Производни капацитети наведене структуре били би довољни да покрију потребе потрошача у Србији и у врло сушној години са 90 одсто вероватноће појаве дотока, једино би при томе резерва у систему била смањена. У случају појаве још мањих дотока, што се дешава једном у 10 година, био би потребан мали увоз, што представља разуман и сасвим прихватљив ризик.

А шта треба да урадимо да бисмо обезбедили Србији енергетску безбедност и дуго после 2050. године? Изградња нуклеарне електране инсталисане снаге 3.000 МW, односно пет нуклеарних реактора снаге 600 МW сваки.

Требало би планирати да прва два од ових шест агрегата уђу у погон до краја 2050. године, два 2055. године, а последња два 2060. године. Са истом динамиком треба планирати и излазак из погона агрегата у ТЕНТ Б и ТЕ „Костолац Б”. Тиме би наша енергетска транзиција била завршена, мање-више у складу са Зеленим договором ЕУ, а уз добро одржавање и правовремену замену соларних панела и ветротурбина наша енергетска безбедност била би осигурана бар до краја овог века.

Међутим, дефинитивну одлуку о изградњи нуклеарне електране не треба донети одмах него тек 2035. године, зато што је разумно узети у обзир да у међувремену може доћи до неких великих технолошких скокова. Такође, можда би се могло десити да споразумом о нормализацији односа са албанским властима на Косову и Метохији добијемо право на коришћење неког дела резерви угља у Косовском басену. Колико год и једно и друго било мало вероватно, до 2035. можемо себи дозволити луксуз да пратимо светске научне и технолошке трендове, учимо и надамо се. Оно што међутим треба одмах да урадимо јесте укидање мораторијума на изградњу нуклеарних електрана и увођење нуклеарне енергетике у факултетску наставу на електротехничким, физичким и машинским факултетима у Србији.

Наравно, горе су наведени само најважнији елементи развоја енергетике Србије, они који би нам дугорочно обезбедили енергетску безбедност. Постоји, међутим, још огроман број мање или више важних елемената развоја, а најважнији од њих је свакако развој преносне мреже у складу са локацијама и инсталисаним снагама нових електрана.

Доктор електротехничких наука